Bog sa nebesa – deus ex machina

U ona davna vremena, u doba antičkoga teatra (mahom grčkoga, Rimljani su više voleli gladijatorsko „pozorište” na krvavome pesku amfiteatra), u vreme pučkoga i božanskoga pozorišta, kad god bi se dramska radnja toliko zapetljala i postala nerešivom na sceni, sa nebesa bi se pojavljivao neki iz redova antičkih božanstava. Bog u nekakvoj letećoj „mašini”, deus ex machina, i odozgo, deleći pravdu i razrešujući sudbinu junaka, poučavao bi zgranute gledaoce i preživele u tragičnome sukobu, šta da ubuduće rade i kako da se vladaju. Taj Bog sa nebesa nije mario za dramska ili scenska pravila – on je po svojoj božanskoj moći presuđivao, kao što su to oduvek bogovi činili, i određivao je šta se nadalje ima događati, da bi se komad priveo kraju, kao ono u bajkama: pa su deda i baba ostali da žive srećni i zadovoljni, i još uvek su živi, ako do sada nisu umrli.

Onoga dana održavanja tragičnoga teatra na beogradskome brdu, uz Humsku ulicu, na travnatu scenu Partizanovog stadiona, kružio je Bog u mašini, kao kobac ili soko sivi što vreba svoj nemoćni plen, doleteo sa nepoznatih visina, prišunjao se, tih i nevidljiv, i poslao na tle, među prisutne koji umesto teatra biraju nogometanje ili paradiranje, hitnuo im svoju zastavu i poruku predatorskeili otimačke vere. I Bog je bacio barjak smutnje i razdora, silnih neraspetljanih sukoba i „odnosa” na nogometnoj i –inoj: životnoj, istorijskoj, suživotnoj sceni. I među zavađene kojima je lopta poslužila umesto mača ili koplja, poslao „poruku” (vele danas i stalno „prepoznaju preporučeno”) ispisanu na hitnutoj zastavi: budućnost ima biti ovakva, kako je na krpenom barjaku nacrtano i naslikano. „To vam poručujem sa visina mojih nebesa i kobačke i predatorske naravi”, kazivaše Bog, a vi se i dalje loptajte i paradirajte, jer drugo i – ne smete! Krpeni letak pao je u ruke zatečenih nogometnika te se očas razvila prava scenska i – više nego na stadionskoj pozornici – silna borba zavađenih, zastavom napujdanih, lukavo i prepredeno pozvanih na sukob. Bog se umešao podsmešljivom i istovremeno pretećom „porukom”, kazao onima što su na trenutak zaboravili na fudbal i loptanje, šta im se sprema, dok i dalje, spokojni i lakoverni, budu piljili u zelenu travu i loptu, a zaboravljaju da pogledaju ka svodu odakle doleću poruke i pretnje. Bog iz mahine odigrao je svoju ulogu božanskoga predatorai podmukloga zabavljača, te nestao izmešan i već skriven među zaraćenim učesnicima ove tragične i smešljive, oksimoronske – dakle – zaigrane predstave. Bog doš’o, Bog o’š’o, barjak rata nestao, ostali zgranuti gledatelji ovoga teatra od apsurda i prkosnoga usuda, od poručivanja i naređivanja, od najave i pozorišnoga predskazanja: biće ono – što zastava poručuje!

Ali neraspetljani „scenski sukobi” koji ištu Boga kao presuditelja, trajali su vekovima i dočekali beogradsku predstavu – nogometnu ili scensku, to je već svejedno – i Boga s visina, ne bi li se, tek božjom voljom iskonske zavade i omraze, rešile – a prema reči i poruci božjoj, izatkanim na šarenome ćilimu, kao na majicama derana koji gordo nose poruke svoga vremena. Ova je glasila: „Poručujemo vam da spremamo veliku državu, a ona će se zvati velika Albanija, to vam saopštavamo usred scenske igre koja je sasvim nevažna, i neznatna pred istinom koju objavljujemo! Komadaćemo odasvud, sa tla Grčke i Makedonije, Crne Gore i Srbije, uzimaćemo dok ne načinimo, kako piše na letku koji je dolepršao sa nebesa, dokle god ne ostvarimo svoj naum i pozvanje.”

Taj naum i pozvanje dobro su, već odavna, znani i poznati svima koji stoje uz granice svojih zemalja, takođe, i onima koji su podalje od tih mesta – žarišta vekovnih sukoba i smrti. A oni što nadgledaju, takođe, s visine i božanstvene mašine, šta se radi i šta ko na zemlji čini, oni okreću glavu i svoje božanske barjake upiru tamo kuda ne bi trebalo: k predatorima zemalja, života i smernih namera kakvog-takvog hrišćanskog ili nekog drugog, božjeg i čovekoljubivog pomirenja. Zato što su, odavno već, gledali u oči otimačke i smrtonosne namere predatora, zato što već znaju šta na riti krpenoj piše, zriteljima nogometne predstave, kao u antičkome teatru, određena je kazna i narečen budući život: podajte, traže bogovi s visina i sa tla, oni što vitlaju američkim pasošima i slobodom demokratskoga delanja i kretanja, otkidajte od vašega tla i ugradite vaše zemlje u granice velike države čiju veličinu i ovim činom hoćemo da vam pokažemo.

Tako se završio nedavni teatar od naivnoga loptanja i pretećih, nebeskih poruka. A vi, zritelji na zelenoj livadi, činite što vam drago: već vas vekovi dele od traženoga spasa iz ralja nebeskih predatora.

Iz teatra mirovine