Вози, Мишко

После низа конференција за штампу на којима је – уместо да се, као што би било логично, бави својим послом – покушавао да опањка своје претходнике, након следећег низа конференција за штампу на којима је покушавао да убеди јавност како није истина да бивши „Гласникови” аутори (а будући да нове књиге готово да не издаје, нових готово и да нема ) с њим неће да сарађују, мајстор антирекламе у улози вршиоца дужности директора „Службеног гласника” Радош Љушић смислио је нови маркетиншки трик.

Наравно, опет је сазвао конференцију за штампу. А уз најаву је протурена „вест“ како ће на њој вршилац да поднесе оставку.

Одушевљени новинари похрлили су да виде и то чудо. И видели су чудо.

Али – како чуду и доликује – другачије од оног које су очекивали. Не само да се није десила оставка. Није се десило ништа. Конференције, напросто, није ни било.

Али је, зато, протурена нова „вест“. Вршилац је, наводно, био на састанку са премијером који га је замолио да оставку не подноси.

Да ли је ова вест тачна или је „тачна“ као претходна – не знам. Али, ако је тачна, и ако је заиста поверовао како је неопходно да Љушића моли да оставку не поднесе – премијер је наиван човек.

Да га је замолио супротно – да поднесе оставку – ту би било повуци-потегни.

Када је, на пример, бивши премијер и бивши Љушићев страначки шеф Војислав Коштуница свог тадашњег партијског колегу замолио да поднесе оставку на место директора Завода за уџбенике и наставна средства – Љушић је, заиста, поднео оставку. Али, на место у странци – која је управо престала да буде владајућа – не би ли некако задржао директорску фотељу.

Но, оставимо страначка питања заинтересованим странкама.

Што се српске културе тиче, да ли ће Љушић оставку да поднесе или неће – готово да је свеједно.

У рекордно кратком року, наиме, он је значај „Службеног гласника” – донедавно највеће и најугледније издавачке куће – успео да сведе на значај својих конференција за штампу, а питање уређивачке концепције овог издавача на питање треба ли књиге претварати у стари папир. И ту, сада, било ко да дође на његово место, тешко да би нешто битно могао да поправи. Па би српски културни послaници који се против Љушића напотписиваше петиција сада без гриже савести могли да поднесу петицију којом се тражи његов доживотни останак у овој фотељи. А наслов петиције би, на пример, могао да гласи: „Вози, Мишко“.

Писац