Vozi, Miško

Posle niza konferencija za štampu na kojima je – umesto da se, kao što bi bilo logično, bavi svojim poslom – pokušavao da opanjka svoje prethodnike, nakon sledećeg niza konferencija za štampu na kojima je pokušavao da ubedi javnost kako nije istina da bivši „Glasnikovi” autori (a budući da nove knjige gotovo da ne izdaje, novih gotovo i da nema ) s njim neće da sarađuju, majstor antireklame u ulozi vršioca dužnosti direktora „Službenog glasnika” Radoš Ljušić smislio je novi marketinški trik.

Naravno, opet je sazvao konferenciju za štampu. A uz najavu je proturena „vest“ kako će na njoj vršilac da podnese ostavku.

Oduševljeni novinari pohrlili su da vide i to čudo. I videli su čudo.

Ali – kako čudu i dolikuje – drugačije od onog koje su očekivali. Ne samo da se nije desila ostavka. Nije se desilo ništa. Konferencije, naprosto, nije ni bilo.

Ali je, zato, proturena nova „vest“. Vršilac je, navodno, bio na sastanku sa premijerom koji ga je zamolio da ostavku ne podnosi.

Da li je ova vest tačna ili je „tačna“ kao prethodna – ne znam. Ali, ako je tačna, i ako je zaista poverovao kako je neophodno da Ljušića moli da ostavku ne podnese – premijer je naivan čovek.

Da ga je zamolio suprotno – da podnese ostavku – tu bi bilo povuci-potegni.

Kada je, na primer, bivši premijer i bivši Ljušićev stranački šef Vojislav Koštunica svog tadašnjeg partijskog kolegu zamolio da podnese ostavku na mesto direktora Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva – Ljušić je, zaista, podneo ostavku. Ali, na mesto u stranci – koja je upravo prestala da bude vladajuća – ne bi li nekako zadržao direktorsku fotelju.

No, ostavimo stranačka pitanja zainteresovanim strankama.

Što se srpske kulture tiče, da li će Ljušić ostavku da podnese ili neće – gotovo da je svejedno.

U rekordno kratkom roku, naime, on je značaj „Službenog glasnika” – donedavno najveće i najuglednije izdavačke kuće – uspeo da svede na značaj svojih konferencija za štampu, a pitanje uređivačke koncepcije ovog izdavača na pitanje treba li knjige pretvarati u stari papir. I tu, sada, bilo ko da dođe na njegovo mesto, teško da bi nešto bitno mogao da popravi. Pa bi srpski kulturni poslanici koji se protiv Ljušića napotpisivaše peticija sada bez griže savesti mogli da podnesu peticiju kojom se traži njegov doživotni ostanak u ovoj fotelji. A naslov peticije bi, na primer, mogao da glasi: „Vozi, Miško“.

Pisac