(Гео)политичка употреба ,,правде”

О Хашком трибуналу за бившу Југославију, том бастарду ад хок правде, писано је за ових двадесет година доста, из различитих углова. Док су његове присталице браниле идеју да је и ад хок правда боља него никаква, и од тога направиле читаву идеологију транзиционе правде, критичари су са пуно аргумената, али мало простора у медијима, показивали колико је све у вези са њим проблематично. Они су посебну пажњу усмерили на његову функцију затамњивања и табуисања одређених процеса и догађаја. Такође, указано је на његову улогу у писању и проповедању онаквог схватања скорашње историје како одговара великим западним силама. Указано јеи на чињеницу да су главни финансијери рада суда Американци, укључујући и Џорџа Сороша, а да главну реч у његовом раду воде британски кадрови. Посебну забринутост изазива расистички оквир који се преко тог суда намеће идеји одговорности уопште: за све немиле догађаје и злочине настале у ратовима на простору бивше Југославије окривљују се искључиво локални актери, а секу се све везе које указују на дубоку умешаност великих западних сила. То иде дотле да се одбацују сви захтеви за извођење пред суд као сведока некадашњих политичких и војних лидера САД, Британије, Немачке итд.Случајеви Готовине, Харадинаја и Орића могу да послуже као крунски докази о политичности и суштинској неправедности овог „суда”.

Критичари су, као што видимо, детаљно анализирали функције суда које стоје у вези са другачијим тумачењем прошлости. Међутим, остала је готово нетакнута и нерасветљена једна изузетно важна димензија рада и употребе овог суда на коју бих овде волео да укажем.

У чувеној и за нас веома значајној књизи „Игра сенки” британски новинар Тим Маршал указује на коришћење институције Хашког трибунала у време припреме оружане агресије на СР Југославију. Наиме, британски високи официри су телефоном директно звали своје југословенске колеге и ускоро противнике, да их упозоре да гледају шта радеи како се понашају јер би могли да заврше на Хашком суду. Не ради се о упозорењу да се током рата не чине злочини, већ о претњи да ако поштено бране своју земљу и током рата обављају своју дужност, ризикују да заврше на суду. Тиме је институција трибунала директно коришћена за подривање одбрамбене моћи земље коју је НАТО ускоро напао.

У складу са тиме треба се подсети да су оптужнице за Слободана Милошевића и Аркана објављене управо након почетка агресије 1999. Дакле, у време кад је Арканова јединица помагала НАТО снагама да се распореде по Босни, оптужница за његово учешће у претходним ратовима или није постојала или је била неважна, да би с почетком новог рата аутоматски била објављена као нека врста уцене и упозорења. Исту функцију Хашки трибунал је одиграо у време обавештајне припреме 5. октобра када су многи високи полицијски и војниофицири прешли на другу страну захваљујући обећању да ћетиме избећи изручење и процес у Хагу. Ова улога наставила се и у деценији после Милошевићевог пада. Хаг је десет година коришћен против Србије као омча којом се условљавају читава њена политика и европске интеграције. Неки генерали су помагали да се други изруче, а на крају би и сами тамо завршили. Или, треба се сетити случаја Биљане Плавшић која је одрадила читав процес „смене националиста” у Српској како би избегла Хаг, а на крају је ипак тамо завршила и одлежала вишегодишњу казну.

У питању је дакле дневно-политичка употребаХашког трибунала као инструмента за арбитрирање и усмеравање актуелне, а не само прошле политике. Врхунски пример је срамни случај Војислава Шешеља. Овај човек, формално гледано, због оптужнице за вербални деликт лежи у хашком затвору скоро дванаест година! Присетимо се: човек који је сам сведочио како је својим рукама клао људе Насер Орић, осуђен је на две године затвора и затим пуштен. Шешељ је у Хаг отишао након што је тадашње руководство Србије тражило да се он одведе и да га вишеу Србију не враћају. Свима је јаснода је он заиста одведен у Хаг без икаквог озбиљног доказа и да је тамо све време само да не би „сметао” реализацији онакве политике какву језапад овде креирао. Ондакле дванаест година лежи тамо, држе га без пресуде са све горим здрављем, а овде ће га вратити искључиво ако процене да би могао да политички угрози власт која им није по вољи.

Хаг се на овај начин користи не само према Србији и Србима, него све више и према другима. Првостепена пресуда Готовини и Маркачу искоришћена је као уцена над Хрватском да промени и похапси неподобно руководство. Кад се Хрватска вратила на жељени колосек, пресуда је оборена на апелационом већу. Тренутно се на исти начинкористи случај првостепене пресуде војним лидерима Херцег-Босне (Прлић, Праљак иостали) као вид притиска на Хрватску и Хрвате из БиХ да подрже процес препакивања Дејтона, што они и даље одбијају. Хашки трибунал је дакле и врло снажно геополитичко оружје којим велике силе контролишу и усмеравају политике земаља на простору бивше Југославије.

Виши научни сарадник, Институт за европске студије