(Geo)politička upotreba ,,pravde”

O Haškom tribunalu za bivšu Jugoslaviju, tom bastardu ad hok pravde, pisano je za ovih dvadeset godina dosta, iz različitih uglova. Dok su njegove pristalice branile ideju da je i ad hok pravda bolja nego nikakva, i od toga napravile čitavu ideologiju tranzicione pravde, kritičari su sa puno argumenata, ali malo prostora u medijima, pokazivali koliko je sve u vezi sa njim problematično. Oni su posebnu pažnju usmerili na njegovu funkciju zatamnjivanja i tabuisanja određenih procesa i događaja. Takođe, ukazano je na njegovu ulogu u pisanju i propovedanju onakvog shvatanja skorašnje istorije kako odgovara velikim zapadnim silama. Ukazano jei na činjenicu da su glavni finansijeri rada suda Amerikanci, uključujući i Džordža Soroša, a da glavnu reč u njegovom radu vode britanski kadrovi. Posebnu zabrinutost izaziva rasistički okvir koji se preko tog suda nameće ideji odgovornosti uopšte: za sve nemile događaje i zločine nastale u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije okrivljuju se isključivo lokalni akteri, a seku se sve veze koje ukazuju na duboku umešanost velikih zapadnih sila. To ide dotle da se odbacuju svi zahtevi za izvođenje pred sud kao svedoka nekadašnjih političkih i vojnih lidera SAD, Britanije, Nemačke itd.Slučajevi Gotovine, Haradinaja i Orića mogu da posluže kao krunski dokazi o političnosti i suštinskoj nepravednosti ovog „suda”.

Kritičari su, kao što vidimo, detaljno analizirali funkcije suda koje stoje u vezi sa drugačijim tumačenjem prošlosti. Međutim, ostala je gotovo netaknuta i nerasvetljena jedna izuzetno važna dimenzija rada i upotrebe ovog suda na koju bih ovde voleo da ukažem.

U čuvenoj i za nas veoma značajnoj knjizi „Igra senki” britanski novinar Tim Maršal ukazuje na korišćenje institucije Haškog tribunala u vreme pripreme oružane agresije na SR Jugoslaviju. Naime, britanski visoki oficiri su telefonom direktno zvali svoje jugoslovenske kolege i uskoro protivnike, da ih upozore da gledaju šta radei kako se ponašaju jer bi mogli da završe na Haškom sudu. Ne radi se o upozorenju da se tokom rata ne čine zločini, već o pretnji da ako pošteno brane svoju zemlju i tokom rata obavljaju svoju dužnost, rizikuju da završe na sudu. Time je institucija tribunala direktno korišćena za podrivanje odbrambene moći zemlje koju je NATO uskoro napao.

U skladu sa time treba se podseti da su optužnice za Slobodana Miloševića i Arkana objavljene upravo nakon početka agresije 1999. Dakle, u vreme kad je Arkanova jedinica pomagala NATO snagama da se rasporede po Bosni, optužnica za njegovo učešće u prethodnim ratovima ili nije postojala ili je bila nevažna, da bi s početkom novog rata automatski bila objavljena kao neka vrsta ucene i upozorenja. Istu funkciju Haški tribunal je odigrao u vreme obaveštajne pripreme 5. oktobra kada su mnogi visoki policijski i vojnioficiri prešli na drugu stranu zahvaljujući obećanju da ćetime izbeći izručenje i proces u Hagu. Ova uloga nastavila se i u deceniji posle Miloševićevog pada. Hag je deset godina korišćen protiv Srbije kao omča kojom se uslovljavaju čitava njena politika i evropske integracije. Neki generali su pomagali da se drugi izruče, a na kraju bi i sami tamo završili. Ili, treba se setiti slučaja Biljane Plavšić koja je odradila čitav proces „smene nacionalista” u Srpskoj kako bi izbegla Hag, a na kraju je ipak tamo završila i odležala višegodišnju kaznu.

U pitanju je dakle dnevno-politička upotrebaHaškog tribunala kao instrumenta za arbitriranje i usmeravanje aktuelne, a ne samo prošle politike. Vrhunski primer je sramni slučaj Vojislava Šešelja. Ovaj čovek, formalno gledano, zbog optužnice za verbalni delikt leži u haškom zatvoru skoro dvanaest godina! Prisetimo se: čovek koji je sam svedočio kako je svojim rukama klao ljude Naser Orić, osuđen je na dve godine zatvora i zatim pušten. Šešelj je u Hag otišao nakon što je tadašnje rukovodstvo Srbije tražilo da se on odvede i da ga višeu Srbiju ne vraćaju. Svima je jasnoda je on zaista odveden u Hag bez ikakvog ozbiljnog dokaza i da je tamo sve vreme samo da ne bi „smetao” realizaciji onakve politike kakvu jezapad ovde kreirao. Ondakle dvanaest godina leži tamo, drže ga bez presude sa sve gorim zdravljem, a ovde će ga vratiti isključivo ako procene da bi mogao da politički ugrozi vlast koja im nije po volji.

Hag se na ovaj način koristi ne samo prema Srbiji i Srbima, nego sve više i prema drugima. Prvostepena presuda Gotovini i Markaču iskorišćena je kao ucena nad Hrvatskom da promeni i pohapsi nepodobno rukovodstvo. Kad se Hrvatska vratila na željeni kolosek, presuda je oborena na apelacionom veću. Trenutno se na isti načinkoristi slučaj prvostepene presude vojnim liderima Herceg-Bosne (Prlić, Praljak iostali) kao vid pritiska na Hrvatsku i Hrvate iz BiH da podrže proces prepakivanja Dejtona, što oni i dalje odbijaju. Haški tribunal je dakle i vrlo snažno geopolitičko oružje kojim velike sile kontrolišu i usmeravaju politike zemalja na prostoru bivše Jugoslavije.

Viši naučni saradnik, Institut za evropske studije