Коњски гроб

Владислав Петровић је био на Солуну, кад се вратио није имао деце, већ само једну краву. У штали где је држао краву нашао је комунистичке књиге, које је прочитао, видео да су атеистичке (да нема помињања Бога), због чега се потресао. Због тога се изнервирао, и проценио да су то књиге Драгана и Ћубана Глигорић, синова његове сестре Алексије. Он их позове, и упита их јесу ли њихове књиге, што они му потврде. Разочаран тиме, он напише писмо због чега се убија, и изврши самоубиство. Највише га је погодило то што је Тито вођа комунистичке партије. „Ја сам се са њим на Церу борио, а он да ми буде владар државе. И на Мачковом камену, Текеришу, Повлену, а он је био аустријски каплар ту, прешао сам Албанију, на острво Видо, па у Француску. Одвео коња, довео коња, и тако нешто да ме снађе, не може”. Он је то све ставио у писмо, које, према Ранковим речима, није смело да буде објављено. Убио се 1937. или 1938. године. Писмо је написао на неколико папира, а тај део није објављен, јер су комунисти забранили, и вероватно је запаљен, тј. уништен.

Битка на Церу кад је била, Ранков деда Радоје је имао кобилу која се звала Тица, а Владислављев коњ (чији је гроб) звао се Ацко. Купљен је као ждребе у Руми на вашару. На Церу је била прва битка, штаб је био у селу Ћајин поток. Добили су једног дана извештај да је јака аустроугарска војска кренула и укопала се са друге стране Цера. Они су били првопозивци. Степа, Путник и Мишић су констатовали да се одупрети не могу, али нису хтели ни да се повуку у првој борби. Обавестили су дивизију која је била стационирана у једном селу код Уба, која је по граду и киши усиљеним маршем током ноћи стигла и напала Аустроугаре с леђа.

Пришли су им толико близу да су чули њихове разговоре у рововима, а да их они нису приметили. Кад је пао знак, прво су бомбама напали, а Аустроугаре је ухватила паника и разбежали су се, били су разбијени. Два или три дана касније Аустроугари нападају са бока од Лознице. Кад се то десило, у аустроугарској војсци је било доста Срба од преко Саве. Штаб је био пребачен у село Пауља, испод Текериша. Владислав је био сведок када је цела једна српска дивизија из аустроугарске војске дошла и предала се.

Мишић се тог момента није налазио ту, био је у селу, и вратио се током ноћи пијан. Када су му рапортирали о предаји поменуте дивизије, Мишић је наредио да их убију све. Људи су почели да плачу, дословно, јер је наређена њихова ликвидација иако су се предали. На то су им наши војници рекли да се на плаше, да никакве ликвидације неће бити. Остане то на томе. Када се ујутру Мишић пробудио, прво је питао шта је са тим људима што су се предали. Када је чуо да су ту, живи и здрави, захвалио је Богу што га војници нису послушали и побили их, свестан да је у пијанству могао да начини велику грешку. Након тога се десио напад на Мачковом камену, где се девет пута за дан десила смена и где је био лоциран један аустроугарски топ. Наша војска освоји Мачков камен, окрене топ против Аустроугара и напада их њиховом муницијом, а када је нестане, наша војска се повуче због недостатка муниције. Аустроугари поново донесу муницију и нападну нашу војску, и онда све креће испочетка. Ту је, наводно, толико војске убијено да нигде на земљу није могло да се стане, од тела војника.

Одатле су кренули на Повлен, Маљен, Ваљево и ка Обреновцу, где је требало да се организује Колубарска битка. Због тешке ситуације, српска војска је била принуђена на повлачење. Извесни Драгутин (Гавриловић, вероватно), командант артиљерије, добио је наређење од Мишића да организује одбрану Београда, по цену свог и живота војника из његовог пука. Владислав је потом ишао до Вардара, са намером да пређу Вардар. Кад су стигли тамо, Бугари су их спречавали да пређу, па су се вратили уз Вардар па све до Колашина, где их је краљ Никола пустио и држао им одступницу. Прешли су у Албанију, где су лутали три месеца, често се враћајући на места са којих су кренули. Ту је кренуо тифус, па су војници почели да умиру.

Наши су од Руса тражили путем депеше да пошаљу помоћ. Руси су наредили Италији да пошаље своје лађе, уз претњу да ће склопити мир са Аустроугарима и усмерити њихове нападе на Италију уколико то не ураде. Италијани су послали бродове, и узимали су на њих и коње и војску, и сви су били прегледани од стране лекара. Ту су чак и живи људи бацани у море, јер су били толико измрцварени да нису имали шансе да преживе, према процени лекара. У сећању му је остало да је један војник на острву Видо препознао своје волове (човек је пореклом из неког од села између Ваљева и Причевића). Када их је препознао, и почео да их мази, они су почели да плачу.

Питао је ко је довео те волове, па је сазнао да их је довео дечак стар 12–15 година. Испоставило се да је тај дечак његов синовац од 14 година. Након тога су пребачени у Француску и Владислав и Радоје. Било је људи који су приликом прегледа били одређени да буду бачени у море, и кад то чују они се врате у ред и поново бивају прегледани. Када су поново бивали одређени, они би се опет вратили у ред, па су их доктори на крају остављали у животу, поштујући њихову жељу за животом (дешавало се да ти људи стварно преживе и дочекају крај рата).

У Француској су поново прегледани, и људи и коњи. Французи су констатовали да коњи морају бити побијени, јер су били у лошем здравственом стању, а да им у замену дају здраве коње. Војницима је било жао, па је сваки стао уз свог коња и почео да плаче. Французи су, видевши то, наредили становницима да сваки дан морају да донесу одређену количину коприве да се њом хране коњи.

Три месеца су се тако хранили, док се нису у потпуности опоравили. Још месец дана су се припремали да крену назад, одакле су и дошли. Кад су кренули у пробој, стајања није било. Велике заслуге су у тим борбама имале жене и старци који су остали у Србији, тако што су сакупљали муницију коју су Аустроугари остављали, и помагали војсци у деловањима. Владислав је после рата отишао у Демократску странку, а Радоје остао радикал. Надали су се да ће, ако дођу комунисти, тако моћи да штите један другога. 

***

Владислав Петровић је био српски војник у Првом светском рату, који је, као и највећи део српске војске проживео албанску голготу, али и учествовао у пробоју Солунског фронта. Његова ратна прича је сведочанство како о тегобама које је српска војска пролазила током рата, тако и о повезаности људи и животиња и њиховом заједничком страдању у рату. По завршетку рата, враћа се у Осечину заједно са Ацком, коме ће касније подићи и споменик, као својеврстан подсетник на верност драге животиње.