Може ли русински писац да добије Нинову награду

Са којим изазовима се срећу издавачи књига на језицима мањина, колики су им тиражи, да ли су на губитку када објављују ове књиге, пишу ли критичари о њиховим издањима – нека су од питања покренута на трибини ПЕН центра о мањинским језицима, одржаној на 59. Сајму књига.

На Ђиронски манифест о правима језика мањина подсетила је Симона Шкрабец, председница ПЕН комитета за превођење, по којој свака језичка заједница има право да њен језик буде третиран као званични на њеној територији, а превођење великих текстова из различитих култура јесте значајно у процесу међусобног поштовања. Координатор интернационалног програма ПЕН центра Пол Финеган рекао је да је у мају у Лондону покренут пројекат који се односи на језике мањина унутар Србије, Нигерије, Кеније, и Хаитија, како би се направио развојни програм издаваштва на тим језицима.

Микола Шанта из издавачке куће „Руско слово”, која објављује књиге на русинском језику, истакао је да у Војводини има свега 14.650 говорника русинског, и да без помоћи државе ова језичка заједница не би опстала.

– На који начин русински писац из Војводине живи у српској култури, и да ли је он уопште српски писац. Може ли русински писац да добије Нинову награду? Иако смо мала заједница, ми имамо преводе са других језика на наш језик, и представили смо се на штанду Покрајинског секретаријата за културу, на Сајму књига у Београду – рекао је Шанта.

Симона Шкрабец је подсетила да је песник Фредерик Мистрал добио Нобелову награду 1904. како би се скренула пажња на провансалски (окситански) језик. Али ни престижно признање, додала је, није томе могло да допринесе, и провансалски је данас на нивоу дијалекта у јужној Француској.

Преводилац са мађарског Марко Чудић истакао је да књига „Мемоари једног макроа” Ласла Вегела заслужује Нинову награду, или војвођански Мађар Ото Толнаи, и књижевница из Суботице Илдико Ловаш, који имају добре критике, али о њима се мало зна.

– Млади преводиоци преводе са српског на језик мањина, али у обрнутом смеру их је знатно мање. Ретко су двојезични људи из старе гарде попут Саве Бабића, Јудите Шалго, Александра Тишме, Арпада Вицка, данас једва да имамо таквих. Покушавам да то побољшам на катедри за мађарски, али не могу да гарантујем да ће у сваком олимпијском циклусу да се нађе један студент који ће сутра постати преводилац – рекао је Чудић.

Да су мањине често затворене, и у слабом додиру са већинским језиком заједнице, истакла је Илеана Урсу, преводилац са румунског, на шта се надовезала председница српског ПЕН центра Вида Огњеновић. Она је испричала да је њен професор математике, који је био Русин, и писао је поезију, говорио да је једини начин да разумете русинску песму, да научите русински, јер је сматрао да она не звучи исто на српском језику.

– Важно је да аутори немају тај осећај . ПЕН центар је посредник између издавача на малим језицима. И затварање у мањински језик је озбиљно питање.Треба препознати које штиво би публика волела да чита на матерњем мањинском језику – рекла је Вида Огњеновић.

О искуствима Банатског културног центра у Новом Милошеву говорио је Радован Влаховић. Он је подсетио да је центар објавио антологију војвођанских Словака на енглеском, целог Бранка Миљковића на немачком, песме банатске Немице Луисе Ланг Овен, која предаје у Америци, али да одлазак на промоције ван свог места морају да плаћају из свог џепа, што је неизводљиво.

– Помогли смо и оснивање приватног културног центра у Бечу, посвећеног песнику Бранку Андрићу Андрли. Пошто смо и оснивачи ромског позоришта, Ромима треба приступити преко њихове народне поезије и дати им могућност да крену од симболике коју они познају. Покојни ромски писац Трифун Димић сакупио је ромску народну поезију, и превео им је Библију на ромски – подсетио је Влаховић.

На трибини је речено да је Завод за културу војвођанских Русина објавио књижевност, нотне записе, књиге из историје на русинском, али да превођење тих књига на српски плаћају сопственим снагама, и да би та врста одговорности требало да буде на већини, тј. већинској српској заједници. А када је реч о Ромима, у Војводини има само 11 предавача ромског језика, рекао је Мирослав Кевежди из Завода.

Издавач Зоран Хамовић („Клио”) питао је зашто поред турских серија, које преплављују екране, нема серије о животу неке мањинске заједнице која живи у Србији, и има шта да нам покаже. Гојко Божовић из издавачке куће „Архипелаг” истакао је да ауторске филмове гледамо на ауторском фестивалу, а мањинску књижевност упознајемо само на Сајму књига, и дао предлог да мањински писци буду гости књижевних фестивала, јер је то начин да се не затварају у језичке енклаве.

Весна Рогановић, уредница „Политикиног” Културног додатка и преводилац са енглеског, која је и члан ПЕН-а, предложила је да ПЕН оснује награду која би обухватила све писце у Србији, и оне који стварају на језицима мањина, и да установи признање за подстицај превођења са мањинског на српски језик, или обрнуто.