Može li rusinski pisac da dobije Ninovu nagradu

Sa kojim izazovima se sreću izdavači knjiga na jezicima manjina, koliki su im tiraži, da li su na gubitku kada objavljuju ove knjige, pišu li kritičari o njihovim izdanjima – neka su od pitanja pokrenuta na tribini PEN centra o manjinskim jezicima, održanoj na 59. Sajmu knjiga.

Na Đironski manifest o pravima jezika manjina podsetila je Simona Škrabec, predsednica PEN komiteta za prevođenje, po kojoj svaka jezička zajednica ima pravo da njen jezik bude tretiran kao zvanični na njenoj teritoriji, a prevođenje velikih tekstova iz različitih kultura jeste značajno u procesu međusobnog poštovanja. Koordinator internacionalnog programa PEN centra Pol Finegan rekao je da je u maju u Londonu pokrenut projekat koji se odnosi na jezike manjina unutar Srbije, Nigerije, Kenije, i Haitija, kako bi se napravio razvojni program izdavaštva na tim jezicima.

Mikola Šanta iz izdavačke kuće „Rusko slovo”, koja objavljuje knjige na rusinskom jeziku, istakao je da u Vojvodini ima svega 14.650 govornika rusinskog, i da bez pomoći države ova jezička zajednica ne bi opstala.

– Na koji način rusinski pisac iz Vojvodine živi u srpskoj kulturi, i da li je on uopšte srpski pisac. Može li rusinski pisac da dobije Ninovu nagradu? Iako smo mala zajednica, mi imamo prevode sa drugih jezika na naš jezik, i predstavili smo se na štandu Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, na Sajmu knjiga u Beogradu – rekao je Šanta.

Simona Škrabec je podsetila da je pesnik Frederik Mistral dobio Nobelovu nagradu 1904. kako bi se skrenula pažnja na provansalski (oksitanski) jezik. Ali ni prestižno priznanje, dodala je, nije tome moglo da doprinese, i provansalski je danas na nivou dijalekta u južnoj Francuskoj.

Prevodilac sa mađarskog Marko Čudić istakao je da knjiga „Memoari jednog makroa” Lasla Vegela zaslužuje Ninovu nagradu, ili vojvođanski Mađar Oto Tolnai, i književnica iz Subotice Ildiko Lovaš, koji imaju dobre kritike, ali o njima se malo zna.

– Mladi prevodioci prevode sa srpskog na jezik manjina, ali u obrnutom smeru ih je znatno manje. Retko su dvojezični ljudi iz stare garde poput Save Babića, Judite Šalgo, Aleksandra Tišme, Arpada Vicka, danas jedva da imamo takvih. Pokušavam da to poboljšam na katedri za mađarski, ali ne mogu da garantujem da će u svakom olimpijskom ciklusu da se nađe jedan student koji će sutra postati prevodilac – rekao je Čudić.

Da su manjine često zatvorene, i u slabom dodiru sa većinskim jezikom zajednice, istakla je Ileana Ursu, prevodilac sa rumunskog, na šta se nadovezala predsednica srpskog PEN centra Vida Ognjenović. Ona je ispričala da je njen profesor matematike, koji je bio Rusin, i pisao je poeziju, govorio da je jedini način da razumete rusinsku pesmu, da naučite rusinski, jer je smatrao da ona ne zvuči isto na srpskom jeziku.

– Važno je da autori nemaju taj osećaj . PEN centar je posrednik između izdavača na malim jezicima. I zatvaranje u manjinski jezik je ozbiljno pitanje.Treba prepoznati koje štivo bi publika volela da čita na maternjem manjinskom jeziku – rekla je Vida Ognjenović.

O iskustvima Banatskog kulturnog centra u Novom Miloševu govorio je Radovan Vlahović. On je podsetio da je centar objavio antologiju vojvođanskih Slovaka na engleskom, celog Branka Miljkovića na nemačkom, pesme banatske Nemice Luise Lang Oven, koja predaje u Americi, ali da odlazak na promocije van svog mesta moraju da plaćaju iz svog džepa, što je neizvodljivo.

– Pomogli smo i osnivanje privatnog kulturnog centra u Beču, posvećenog pesniku Branku Andriću Andrli. Pošto smo i osnivači romskog pozorišta, Romima treba pristupiti preko njihove narodne poezije i dati im mogućnost da krenu od simbolike koju oni poznaju. Pokojni romski pisac Trifun Dimić sakupio je romsku narodnu poeziju, i preveo im je Bibliju na romski – podsetio je Vlahović.

Na tribini je rečeno da je Zavod za kulturu vojvođanskih Rusina objavio književnost, notne zapise, knjige iz istorije na rusinskom, ali da prevođenje tih knjiga na srpski plaćaju sopstvenim snagama, i da bi ta vrsta odgovornosti trebalo da bude na većini, tj. većinskoj srpskoj zajednici. A kada je reč o Romima, u Vojvodini ima samo 11 predavača romskog jezika, rekao je Miroslav Keveždi iz Zavoda.

Izdavač Zoran Hamović („Klio”) pitao je zašto pored turskih serija, koje preplavljuju ekrane, nema serije o životu neke manjinske zajednice koja živi u Srbiji, i ima šta da nam pokaže. Gojko Božović iz izdavačke kuće „Arhipelag” istakao je da autorske filmove gledamo na autorskom festivalu, a manjinsku književnost upoznajemo samo na Sajmu knjiga, i dao predlog da manjinski pisci budu gosti književnih festivala, jer je to način da se ne zatvaraju u jezičke enklave.

Vesna Roganović, urednica „Politikinog” Kulturnog dodatka i prevodilac sa engleskog, koja je i član PEN-a, predložila je da PEN osnuje nagradu koja bi obuhvatila sve pisce u Srbiji, i one koji stvaraju na jezicima manjina, i da ustanovi priznanje za podsticaj prevođenja sa manjinskog na srpski jezik, ili obrnuto.