Дан посвећен Желимиру Жилнику

За свој јубилеј, у част филмских аутора и своје верне и масовне публике, овогодишњи 55. Солунски фестивал уз омаже редитељима Корнелу Мундруцу, Рамину Бахранију, Роју Андерсону и глумици Хани Шигули, приредио је и велики омаж Желимиру Жилнику, нашем прослављеном филмском аутору, вечитом дисиденту и „несташном дечку” југословенске и српске кинематографије.

У оквиру престижног програма „Балкански преглед” организована је ретроспектива од 13 Жилникових филмова, јуче је у пуној дворани „Павлос Занас”, у оквиру здања Олимпион, одржана и његова добро припремљена и бројним филмским инсертима поткрепљена Мајсторска радионица, следила је и конференција за новинаре у фестивалском центру, па разговор са публиком... Јучерашњи фестивалски дан у Солуну, убедљиво се може назвати даном Желимира Жилника.

Овакав јединствен сусрет грчке публике и јавности са нашим аутором, који је одавно премашио оквире Балкана, иницирао је Димитрис Керкинос селектор програма „Балкански преглед” и добар познавалац српске кинематографије. У ауторској студији Керкинос Жилника назива „радикалним хуманитарцем, јединственом личношћу у европској кинематографији” и подсећа на његово припадништво југословенском црном таласу, чији је једини активан представник и данас.

Независне, усамљеничке каријере, обележен истрајним друштвеним и политичким ангажманом Жилник је, сматра Керкинос, ишао испред свог времена „предвиђајући драматичне промене и у својој земљи и остатку Европе, указујући на проблеме много пре него што су они почели да утичу на друштвене односе”.

– Жилников богати филмски опус сматрам амалгамом различитих авангардних традиција из шездесетих година прошлог века и нових облика филмске нарације. Под утицајем Криса Маркера, Виторија де Сике и Глаубера Роша, Жилник доживљава филм као средство контемплације, као алатку за упознавање људи. Равнодушан спрам уметничке речитости, он наглашава садржај и комбинује формално експериментисање са хуманитарном компонентом. Користећи сирову и минималистичку естетику, он се фокусира на стварне догађаје, у које укључује и фикцију, са циљем да што ефикасније пренесе ситуације које су искусили његови филмски ликови и тако изгради отворену наративну структуру. Желимир Жилник демистификује правила и процесе филма и ствара фиктивно-документарни жанр, у који убацује провокације, дијалог и хумор, ослањајући се на колективне сценарије и глумце аматере који играју себе саме – каже између осталог Димитрис Керкинос.

Овај филмски публициста и селектор програма грчкој публици, која до сада није имала прилику да се детаљно упозна са Жилниковим филмовима, предочава да Жилник у својим филмовима у критичком тону осликава политичке, културне и економске услове који су обликовали друштва у којима је живео од социјалистичке Југославије, Западне Немачке седамдесетих година прошлог века и Србије. Наглашава да Жилник као аутор истражује комунистичку патологију, али и патологију и колапс југословенског социјализма, грађански рат, транзициони хаос Србије, као и процес преласка на тржишну економију, али да истовремено скреће и пажњу на контрадикције европског уједињења, нове границе које су креиране и на проблем имиграције.

– Жилникови јунаци су маргинализовани и потлачени. Он их проналази на маргинама друштва, међу децом улице, незапосленима, домаћим и страним радницима, трансвеститима, имигрантима без папира, Ромима... Кроз њихове приче Жилник испитује односе између идеологије и друштва, наглашавајући последице идеологије на животе људи – каже Керкинос, указујући да је за ретроспективни програм у знак почасти Жилнику одабрао оне филмове који су типични примери ауторових преокупација и бриге као и филмског приступа.

Управо са оваквим мотивом Керкинос је за приказивање у Солуну одабрао и Жилникове прве кратке документарне филмове „Журнал о омладини на селу, зими” (1967), „Пионири малени...” (1968), „Црни филм” (1971), његов први дугометражни филм „Рани радови” (1969), а између осталих и филмове „Тако се калио челик” (1988), „Тито по други пут међу Србима” (1994), „Дупе од мрамора” (1995), трилогију о Кенедију (2003, 2005. и 2007), као и „Пирика на филму” (2013).

Грчка публика добила је јединствену прилику да детаљно упозна стваралаштво Желимира Жилника. Судећи по одзиву гледалаца, та прилика неће бити пропуштена.

----------------------------------

„Варвари” поново на „месту злочина”

Србија и ове године има своје представнике на Солунском фестивалу. Мирољуб Вучковић, уредник Одељења међународне сарадње ФЦС, члан је званичног жирија за доделу награде „Златни Александар”, а у програму „Балкански преглед” осим дебитантског играног филма „Варвари” Ивана Икића, краткометражног „Лето без месеца” Стефана Иванчића, приказује се и филм „Таква су правила” Огњена Свиличића у којем је Србија мањински продуцент.

Занимљиво је да се Икић са „Варварима” заправо враћа на „место злочина”. Подсећања ради, овај филмски пројекат своје прве кораке начинио је на Солунском фестивалу 2010. године у оквиру копродуцентског форума „Балкан фонд”, на којем су Икић и млади продуцент Милан Стојановић тада били и награђени...