Dan posvećen Želimiru Žilniku

Za svoj jubilej, u čast filmskih autora i svoje verne i masovne publike, ovogodišnji 55. Solunski festival uz omaže rediteljima Kornelu Mundrucu, Raminu Bahraniju, Roju Andersonu i glumici Hani Šiguli, priredio je i veliki omaž Želimiru Žilniku, našem proslavljenom filmskom autoru, večitom disidentu i „nestašnom dečku” jugoslovenske i srpske kinematografije.

U okviru prestižnog programa „Balkanski pregled” organizovana je retrospektiva od 13 Žilnikovih filmova, juče je u punoj dvorani „Pavlos Zanas”, u okviru zdanja Olimpion, održana i njegova dobro pripremljena i brojnim filmskim insertima potkrepljena Majstorska radionica, sledila je i konferencija za novinare u festivalskom centru, pa razgovor sa publikom... Jučerašnji festivalski dan u Solunu, ubedljivo se može nazvati danom Želimira Žilnika.

Ovakav jedinstven susret grčke publike i javnosti sa našim autorom, koji je odavno premašio okvire Balkana, inicirao je Dimitris Kerkinos selektor programa „Balkanski pregled” i dobar poznavalac srpske kinematografije. U autorskoj studiji Kerkinos Žilnika naziva „radikalnim humanitarcem, jedinstvenom ličnošću u evropskoj kinematografiji” i podseća na njegovo pripadništvo jugoslovenskom crnom talasu, čiji je jedini aktivan predstavnik i danas.

Nezavisne, usamljeničke karijere, obeležen istrajnim društvenim i političkim angažmanom Žilnik je, smatra Kerkinos, išao ispred svog vremena „predviđajući dramatične promene i u svojoj zemlji i ostatku Evrope, ukazujući na probleme mnogo pre nego što su oni počeli da utiču na društvene odnose”.

– Žilnikov bogati filmski opus smatram amalgamom različitih avangardnih tradicija iz šezdesetih godina prošlog veka i novih oblika filmske naracije. Pod uticajem Krisa Markera, Vitorija de Sike i Glaubera Roša, Žilnik doživljava film kao sredstvo kontemplacije, kao alatku za upoznavanje ljudi. Ravnodušan spram umetničke rečitosti, on naglašava sadržaj i kombinuje formalno eksperimentisanje sa humanitarnom komponentom. Koristeći sirovu i minimalističku estetiku, on se fokusira na stvarne događaje, u koje uključuje i fikciju, sa ciljem da što efikasnije prenese situacije koje su iskusili njegovi filmski likovi i tako izgradi otvorenu narativnu strukturu. Želimir Žilnik demistifikuje pravila i procese filma i stvara fiktivno-dokumentarni žanr, u koji ubacuje provokacije, dijalog i humor, oslanjajući se na kolektivne scenarije i glumce amatere koji igraju sebe same – kaže između ostalog Dimitris Kerkinos.

Ovaj filmski publicista i selektor programa grčkoj publici, koja do sada nije imala priliku da se detaljno upozna sa Žilnikovim filmovima, predočava da Žilnik u svojim filmovima u kritičkom tonu oslikava političke, kulturne i ekonomske uslove koji su oblikovali društva u kojima je živeo od socijalističke Jugoslavije, Zapadne Nemačke sedamdesetih godina prošlog veka i Srbije. Naglašava da Žilnik kao autor istražuje komunističku patologiju, ali i patologiju i kolaps jugoslovenskog socijalizma, građanski rat, tranzicioni haos Srbije, kao i proces prelaska na tržišnu ekonomiju, ali da istovremeno skreće i pažnju na kontradikcije evropskog ujedinjenja, nove granice koje su kreirane i na problem imigracije.

– Žilnikovi junaci su marginalizovani i potlačeni. On ih pronalazi na marginama društva, među decom ulice, nezaposlenima, domaćim i stranim radnicima, transvestitima, imigrantima bez papira, Romima... Kroz njihove priče Žilnik ispituje odnose između ideologije i društva, naglašavajući posledice ideologije na živote ljudi – kaže Kerkinos, ukazujući da je za retrospektivni program u znak počasti Žilniku odabrao one filmove koji su tipični primeri autorovih preokupacija i brige kao i filmskog pristupa.

Upravo sa ovakvim motivom Kerkinos je za prikazivanje u Solunu odabrao i Žilnikove prve kratke dokumentarne filmove „Žurnal o omladini na selu, zimi” (1967), „Pioniri maleni...” (1968), „Crni film” (1971), njegov prvi dugometražni film „Rani radovi” (1969), a između ostalih i filmove „Tako se kalio čelik” (1988), „Tito po drugi put među Srbima” (1994), „Dupe od mramora” (1995), trilogiju o Kenediju (2003, 2005. i 2007), kao i „Pirika na filmu” (2013).

Grčka publika dobila je jedinstvenu priliku da detaljno upozna stvaralaštvo Želimira Žilnika. Sudeći po odzivu gledalaca, ta prilika neće biti propuštena.

----------------------------------

„Varvari” ponovo na „mestu zločina”

Srbija i ove godine ima svoje predstavnike na Solunskom festivalu. Miroljub Vučković, urednik Odeljenja međunarodne saradnje FCS, član je zvaničnog žirija za dodelu nagrade „Zlatni Aleksandar”, a u programu „Balkanski pregled” osim debitantskog igranog filma „Varvari” Ivana Ikića, kratkometražnog „Leto bez meseca” Stefana Ivančića, prikazuje se i film „Takva su pravila” Ognjena Sviličića u kojem je Srbija manjinski producent.

Zanimljivo je da se Ikić sa „Varvarima” zapravo vraća na „mesto zločina”. Podsećanja radi, ovaj filmski projekat svoje prve korake načinio je na Solunskom festivalu 2010. godine u okviru koproducentskog foruma „Balkan fond”, na kojem su Ikić i mladi producent Milan Stojanović tada bili i nagrađeni...