Крици двадесет и првог века

Солун – Солунски фестивал, видно је у финансијској кризи, али се то ни мало не одражава на број и квалитет понуђених филмова. После неколико година стагнирања сада одличне оцене завређује и главни такмичарски програм, у којем се традиционално вреднују први или други филм у каријери младих аутора.

Неће бити лако овогодишњем званичном жирију (у чијем раду учествује и Мирољуб Вучковић) да међу 14, већином дебитантских филмова, одабере само један који ће понети титулу најбољег и престижну награду „Златни Александар”.

Већ сада је јасно да се међу боље филмске наслове може уврстити израелски филм „Поред ње” Асафа Кормана – интензивна прича о симбиотском односу две сестре ( једна је ментално заостала), у којем се стално прелазе границе између љубави и жртвовања, неговања и мучења, у покушају проналажења деликатне равнотеже заједничког и што срећнијег живота. Фасцинира тачност и луцидност са којом Корман посматра своје филмске јунакиње. Веран принципима натурализма, редитељ суптилно огољава своје хероине, трагику и лепоту сестринске љубави, али и све проблеме које могу да имају особе са посебним потребама и њихови најмилији. Следећи моћно написани сценарио и глумачки снажно подржан, Корман ствара високо резонантни, емотивни филм. Занимљиво је што је Асаф Корман до сада био познат као награђивани израелски филмски монтажер. Филм „Поред ње” је његов редитељски деби. Сценарио је, према сопственом искуству живота са ментално заосталом сестром, писала једна од две главне глумице у овом филму – Лирон Бен Шлуш.

Емотивно резонантан, готово попут крика у лице отужног 21. века, јесте и по много чему неуобичајени украјински филм „Племе” Мирослава Слабошпицкија. „Племе” је много више од филма, овде је реч о несвакидашњем кинематичком искуству. Ово је филм без иједне речи или дијалога, неми филм који дубоко улази у свет глувонемих особа које из своје перспективе посматрају друштво које их својим правилима и међама окружује. Снажан ослонац на визуелном изразу и на сликама које говоре више и моћније од хиљаду речи о животу ученичких банди у једном школском интернату за глувонеме (и воле се и свађају на знаковном језику), чини овај филм и изазовним и моћним. У том свету у којем преовлађује тишина, неми крици главних јунака делују још више очајнички и просто заледе гледаоца. Сам филмски наслов – „Племе”, односи се и на школску банду, на свеукупан свет глувонемих, али и на људску расу која је способна за највећа просветљења, али и за најужасније мисли и дела. Мирослав Слабошпицки је до сада био награђиван за своје кратке игране филмове („Нуклеарни отпад” био је номинован и за ЕФА награду), а са „Племеном” је дебитовао у форми дугометражног играног филма.

По снази филмског израза и по снази приче не заостаје ни руски филм „Помоћно одељење” младог редитеља Ивана И. Твердовског. И овде је реч о снажној драми о неравноправној борби појединца са институцијама. О борби против људске тромости и предрасуда и друштва неспособног и невољног да прихвати људе који су другачији. Све то кроз причу о девојчици Лени, која због тога што је непокретна и везана за инвалидска колица, мора да се прилагоди помоћном одељењу у школи која на њу гледа као на „страно тело”, што све не доноси ништа друго до велике невоље. Лени је борба са болешћу много лакша од борбе против незнања и предрасуда и дискриминације. Овај изванредан, снажан и моћан филм руског дебитанта, заснован на истоименом роману психолога Екатарине Мурасове, оптужница је против заосталог школског система и лицемерја руског друштва, али и гласна прослава младости, њених убеђења и њене борбе.

У главни такмичарски програм легендарни Димитрис Еипидес уврстио је и овогодишњег вишеструког победника фестивала у Сан Себастијану, шпански филм „Магична девојка” Карлоса Вермута (ово му је тек други дугометражни играни филм), кога краси помало опскурна, али у сваком случају неуобичајена филмска прича о испреплетеним људским судбинама уз занимљиво ауторово поигравање са стрипом и гротеском. Овом шпанском филму као најсличнији приближио се и норвешки филм „Амнезија” Нини Бул Робсам (њен други филм), у којем се под маском психолошког трилера, такође, покрећу нека од суштинских животних питања, попут оног – који су то елементи пресудни за формирање наше личности.

У групу најквалитетнијих овогодишњих такмичарских филмова може се уврстити и мексички филм „Вечита туга” Хорхеа Переза Солана. Ово је тек други филм талентованог Солана и он у њему нуди визуелно поетску и значењски сугестивну причу која осликава судбине мексичких сеоских жена, које су морале да доносе тешке одлуке избора између свог детета и свог партнера, током бесконачне потраге за срећом. Један од јунака овог филма сурових пејзажа каже: „Ми пролијемо толико суза кад се родимо да не видим сврху плакања током нашег живота.” Вечита туга без суза. Само заједнички стоицизам Соланових хероина и агонија у тишини. Снажан филм.

-----------------------------------------

Жилнику „Златни Александар” за животно дело

Нашем филмском редитељу којем је 55. Солунски фестивал, уз филмску ретроспективу, приредио све почасти, на синоћној свечаности у дворани „Павлос Занас”, свечано је уручена и награда „Златни Александар” за животно дело.

У кратком говору, уз речи хвале публици, фестивалу и граду Солуну, Жилник се захвалио и конзулату Републике Србије и Филмском центру Србије на пруженој помоћи у организацији ретроспективе.

После церемоније доделе награде, у препуној дворани, приказан је Жилников први дугометражни играни филм „Рани радови” из 1969, фокусиран на сумње у социјалистички свет настале после „прашког пролећа” и међународних студентских процеса, који је својевремено изазвао велике реакције тадашње југословенске интелигенције (председник цензорске комисије био је тада писац Антоније Исаковић). После пројекције уследио је получасовни разговор са публиком током којег је Жилник одговарао на бројна питања увек за разговор орних грчких филмских гледалаца. Од питања зашто наслов „Рани радови” и Жилниковог одговора: „С једне стране због тога што је то био мој први дугометражни филм, а са друге и важније – то се може сматрати и посветом раним радовима Маркса и Енгелса који су и потписани на шпици...”, па све до питања и одговора везаног за припадништво црном таласу и друштву Душана Макавејева. „Песимистички напредак у југословенском друштву почео је после седамдесетих година прошлог века, када је културна сцена почела да бива више контролисана и под већим идеолошким притиском. Због идеолошких неслагања тих година су Макавејев и Саша Петровић отишли за Париз, ја за Немачку. Али, шта је неколико идеолошки незадовољних филмаџија спрам хиљада и хиљада младих људи који су данас напустили своју земљу јер у њој нема за њих посла. То је сто пута већа трагедија, него тада наша”, изјавио је између осталог Желимир Жилник испраћен громким аплаузом грчке публике.