Национализмом против кризе

Нестанком идеологије социјализма и повратком религије у политику (Семјуел Хантингтон) процеси евроинтеграција у неким земљама, као што су Албанија или Турска, детерминисаће унутрашњу дезинтеграцију и подељеност ових друштава.

Албанија је мала балканска држава, етнички хомогеног, али верски хетерогеног становништва. Управо та верска хетерогеност Албаније један је од разлога који условљава политичку нестабилност ове земље и тешкоћу постизања консензуса око стратешких државних питања.

Попут Турске, Албанију карактерише унутрашња конфронтација између два дела албанског друштва, једног које је проевропски оријентисано и другог који будућност Албаније виде у слабљењу секуларизма и окретању Албаније интензивнијој сарадњи с државама претежно исламског становништва.

Осим овог проблема, кључни проблем данашње Албаније је економско-социјални. Дводеценијски процес транзиције у Албанији није довео до економског развоја, како је то албанско становништво очекивало. Албанију карактеришу: висока незапосленост, висока задуженост, спор економски развој, неразвијеност индустрије. Kарактеришу je и висока корупција, дискриминаторско спровођење закона и опорезивања, распрострањена пракса подмићивања итд. Један од највећих проблема у Албанији данас је развијена мрежа трговине људима и наркотицима. Истраживачки извештаји Интерпола, годинама уназад, наглашавају кључну улогу албанске мафије у транзиту хероина из Авганистана према земљама западне Европе.

Данас се албанско становништво суочава с чињеницом да Албанија и даље није члан ЕУ, да је економска ситуација депресивна и да циљеви, којима је албанска политичка класа легитимисала своје управљање друштвом након пада комунизма, нису ни приближно остварени. Иако албански национализам, као и сваки други национализам, има своје историјске корене, данас је он резултат: претензије Турске на успостављање контроле над Балканом, где се албански национализам појављује само као средство овог пројекта, социјалне и економске кризе у самој Албанији као генератора незадовољства које владајућа политичка класа артикулише кроз националистичку еуфорију и потребе да се помоћу национализма хомогенизује верски подељено албанско друштво.

Албанска политичка класа у будућности ће вероватно покушавати да одврати пажњу становништва од депресивне економске стварности. Она неће дозволити да се социјално незадовољство окрене против ње саме и доведе до унутрашњих промена. Попут сваке владајуће класе, она ће покушати да манипулише социјалним незадовољством подстицањем национализма. Комплексан однос ЕУ (и НАТО-а) и Турске, ЕУ и Албаније, Турске и осталих балканских држава, као и унутрашња економска криза, не само у Албанији, него и у осталим балканским земљама, рефлектоваће се на даље јачање албанског национализма на Балкану.

Пројекат велике Албаније, то јест пројекат уједињења етничких Албанаца на простору Балкана, представља идеју кроз коју се артикулише најрадикалнија варијанта албанског национализма. Окупацијом Косова, део овог пројекта који се односио на територију Србије, већ је остварен. Идеја велике Албаније реално постоји и често је демонстрирана на протестима Албанаца у Тирани, Приштини, Скопљу, Атини или Подгорици. Према извештају организације „Галуп Балкан монитор”, идеју велике Албаније подржава око 60 одсто Албанаца у самој Албанији. Покушај да се она оствари до краја водио би новим ратним сукобима на Балкану и промени граница балканских држава. Дугорочно, то би водило повратку доминантне улоге Турске на Балкану. Повратак Турске на Балкан је европски и турски план Б, као алтернатива плану А – пријем Турске у ЕУ.

Постоји само једна стратегија која се може супротставити пројекту велике Албаније. Она подразумева што јачу сарадњу земаља чије се територије налазе на мапи велике Албаније. Али баш на тим тачкама (Србија и Македонија, Грчка и Македонија) које би требало повезати, плански су годинама стварани, наводно, нерешиви сукоби.

*Докторанд на Факултету политичких наука