Nacionalizmom protiv krize

Nestankom ideologije socijalizma i povratkom religije u politiku (Semjuel Hantington) procesi evrointegracija u nekim zemljama, kao što su Albanija ili Turska, determinisaće unutrašnju dezintegraciju i podeljenost ovih društava.

Albanija je mala balkanska država, etnički homogenog, ali verski heterogenog stanovništva. Upravo ta verska heterogenost Albanije jedan je od razloga koji uslovljava političku nestabilnost ove zemlje i teškoću postizanja konsenzusa oko strateških državnih pitanja.

Poput Turske, Albaniju karakteriše unutrašnja konfrontacija između dva dela albanskog društva, jednog koje je proevropski orijentisano i drugog koji budućnost Albanije vide u slabljenju sekularizma i okretanju Albanije intenzivnijoj saradnji s državama pretežno islamskog stanovništva.

Osim ovog problema, ključni problem današnje Albanije je ekonomsko-socijalni. Dvodecenijski proces tranzicije u Albaniji nije doveo do ekonomskog razvoja, kako je to albansko stanovništvo očekivalo. Albaniju karakterišu: visoka nezaposlenost, visoka zaduženost, spor ekonomski razvoj, nerazvijenost industrije. Karakterišu je i visoka korupcija, diskriminatorsko sprovođenje zakona i oporezivanja, rasprostranjena praksa podmićivanja itd. Jedan od najvećih problema u Albaniji danas je razvijena mreža trgovine ljudima i narkoticima. Istraživački izveštaji Interpola, godinama unazad, naglašavaju ključnu ulogu albanske mafije u tranzitu heroina iz Avganistana prema zemljama zapadne Evrope.

Danas se albansko stanovništvo suočava s činjenicom da Albanija i dalje nije član EU, da je ekonomska situacija depresivna i da ciljevi, kojima je albanska politička klasa legitimisala svoje upravljanje društvom nakon pada komunizma, nisu ni približno ostvareni. Iako albanski nacionalizam, kao i svaki drugi nacionalizam, ima svoje istorijske korene, danas je on rezultat: pretenzije Turske na uspostavljanje kontrole nad Balkanom, gde se albanski nacionalizam pojavljuje samo kao sredstvo ovog projekta, socijalne i ekonomske krize u samoj Albaniji kao generatora nezadovoljstva koje vladajuća politička klasa artikuliše kroz nacionalističku euforiju i potrebe da se pomoću nacionalizma homogenizuje verski podeljeno albansko društvo.

Albanska politička klasa u budućnosti će verovatno pokušavati da odvrati pažnju stanovništva od depresivne ekonomske stvarnosti. Ona neće dozvoliti da se socijalno nezadovoljstvo okrene protiv nje same i dovede do unutrašnjih promena. Poput svake vladajuće klase, ona će pokušati da manipuliše socijalnim nezadovoljstvom podsticanjem nacionalizma. Kompleksan odnos EU (i NATO-a) i Turske, EU i Albanije, Turske i ostalih balkanskih država, kao i unutrašnja ekonomska kriza, ne samo u Albaniji, nego i u ostalim balkanskim zemljama, reflektovaće se na dalje jačanje albanskog nacionalizma na Balkanu.

Projekat velike Albanije, to jest projekat ujedinjenja etničkih Albanaca na prostoru Balkana, predstavlja ideju kroz koju se artikuliše najradikalnija varijanta albanskog nacionalizma. Okupacijom Kosova, deo ovog projekta koji se odnosio na teritoriju Srbije, već je ostvaren. Ideja velike Albanije realno postoji i često je demonstrirana na protestima Albanaca u Tirani, Prištini, Skoplju, Atini ili Podgorici. Prema izveštaju organizacije „Galup Balkan monitor”, ideju velike Albanije podržava oko 60 odsto Albanaca u samoj Albaniji. Pokušaj da se ona ostvari do kraja vodio bi novim ratnim sukobima na Balkanu i promeni granica balkanskih država. Dugoročno, to bi vodilo povratku dominantne uloge Turske na Balkanu. Povratak Turske na Balkan je evropski i turski plan B, kao alternativa planu A – prijem Turske u EU.

Postoji samo jedna strategija koja se može suprotstaviti projektu velike Albanije. Ona podrazumeva što jaču saradnju zemalja čije se teritorije nalaze na mapi velike Albanije. Ali baš na tim tačkama (Srbija i Makedonija, Grčka i Makedonija) koje bi trebalo povezati, planski su godinama stvarani, navodno, nerešivi sukobi.

*Doktorand na Fakultetu političkih nauka