Доситеј и Српска православна црква

У „Малој библиотеци”, Српска књижевна задруга објавила је студију Ђорђа Ј. Јанића (1941), под насловом „Доситеј и доситејевштина”. О књизи су говорили Мило Ломпар и аутор, а одломак из дела казивао је Срба Милин.

Тематска окосница књиге, истиче Ломпар, везана је за истраживање разноврсних односа Доситеја и Српске православне цркве. То је довело до истраживачке усредсређености на црквену рецепцију Доситејевих идеја и схватања у 19. и 20. веку. Како је та рецепција део укупне рецепције Доситејевих мисли, природно је што је аутор морао да обухвати и онај вид критичке рецепције који је припадао наглашено антицрквеној рецепцији Доситејевог дела.

Основна мисао аутора, додаје Ломпар, у вези је са настојањем да се учврсти она истраживачка традиција која наглашава како је Доситеј критиковао живот у цркви, попут многих православних епископа, а не само хришћанско учење; како је на делу мит да су Доситејеве књиге уништаване и спаљиване; како је највећи део СПЦ имао према његовом делу благонаклон и добронамеран став. Аутор је покушао да укаже на снажну идеологизацију Доситејевог наслеђа у српској култури: у складу са бурним сменама идеолошких периода српске историје. Његова студија писана је веома јасним језиком, проблеми су осветљавани на прегледан начин, на више места је показана сувереност полемичког односа према различитим идеолошким слојевима интерпретације, од клерикалистичких до марксистичких, поузданост судова поткрепљена је опширним анализама историјских, књижевних и културних чињеница. Студија Ђорђа Ј. Јанића представља леп допринос богатој и разноврсној научној литератури о Доситеју Обрадовићу.

Један од кључних проблема, када је у питању рецепција Доситеја Обрадовића и његовог дела, наглашава Ђорђе Ј. Јанић, јесте интерпретација његовог односа према вери и цркви. Овај проблем подлегао је стереотипима који су се наметнули још у 19. веку, захваљујући издавачу Медаковићу, а проширили утицајем Јована Скерлића и његових ученика, па су се наставили до данас. Стереотип означава Доситеја као противника Српске православне цркве: не само да није био хришћанин, већ је, као присталица рационализма, био – атеиста. Књижевни историчари, приликом анализа и доношења судова о односу Доситеја према цркви, по правилу, нису помињали, а још мање су се освртали, на ставове људи из СПЦ, архијереја, свештеника, монаха... Доситеј, истиче Јанић, није био антихришћанин, а још мање атеиста. Његова критика, у основи, била је критика стања у Српској цркви. Он је само, под утицајем протестантизма, а у духу јозефинистичких реформи, био критичар духовног, а преко њега, и моралног стања у СПЦ.

З. Р.