Стала немачка локомотива

На немачким друмовима и у ваздушном простору изнад њих од четвртка у раним јутарњим часовима влада хаос. Због штрајка железничара махом је обустављен шински саобраћај. Друмови су закрчени, капацитети аутобуских и авио-превозника недовољни да прихвате све путнике, а транспорт робе и ресурса практично је обустављен.

Реч је о највећем и најдужем штрајку железничара откако су Немачке државне железнице („Дојче бан”) приватизоване, дакле од 1994. године. Теретни возови неће саобраћати до понедељка, две трећине међународних возова мироваће на перонима железничких станица пуна четири дана, а фреквенција приградских и регионалних железничких линија снижена је за 60 одсто на југу земље, за око 70 одсто на западу и за око 85 одсто на истоку. Да невоља буде већа, снабдевање приватних возила и комерцијалних ауто-превозника такође је отежано – због несташице горива.

Четвородневни штрајк ће, према актуелним прорачунима, скупо стајати немачку привреду и државу: статистичари су израчунали да ће непосредна штета износити око сто милиона евра дневно, а рачунајући и посредне последице – преко милијарду евра.

Парадокс је да се Немачка обрела у незавидној ситуацији због либерално-капиталистичке политике коју спроводи и на чијем спровођењу инсистира и на нивоу Европске уније, односно и код кандидата за приступ ЕУ, попут Србије. Либерализацијом закона о запошљавању (и отпуштању), као и законом о приватизацији виталних наменских концерна, немачка влада је подстакла нова и оштрија сучељавања предузимача и оних који живе од свог рада.

То се управо документује на примеру железничара: до 1994. године запослени у државним железницама уживали су статус државних службеника и било им је забрањено да штрајкују. Наравно, нису ни имали разлога за обуставу рада, јер су плате биле натпросечне, социјална давања великодушна, а поштовање регулатива о радном времену примерно. Уз то су, по правилнику службе, сви запослени после неколико година стажа постајали „прагматизовани радници”, што ће рећи да практично нису могли да добију отказ.

Времена су се променила. Такозвани ветар рационализације а касније и приватизације „одувао” је више од петине запослених, месечна примања су почела да се „топе” јер више није било аутоматике њиховог прилагођавања инфлацији и реалним, растућим потребама запослених као што су принове у породици или када брачни партнер остане без посла.

Захтеви штрајкача – а то су 20.000 машиновођа и око 17.000 пратилаца возова и радника у ранжирној служби – јесу повишење примања за пет одсто и смањење радног времена са 40 на 37 радних сати у недељи, што, прерачунато и укупно, одговара повишици од 15 одсто.

Сви предзнаци упућују на закључак да ће штрајкачи остварити своје захтеве. Тим пре што је надлежни суд јуче одбио хитни захтев управе железница да забрани штрајк.

„Радници имају право да бране своје интересе, посебно ако су изложени перманентном, вишегодишњем погоршању услова рада и реалном губитку дела месечних примања”, стајало је у образложењу.

У новонасталој ситуацији, немачка влада, пре свега старији партнер у коалиционој влади – Демохришћанска унија канцеларке Ангеле Меркел – „гласно размишља” о деприватизацији железница, али и авио-превозника, радника у кључним електродистрибуцијама и у наменској индустрији. Поучена чињеницом да трећина железничког саобраћаја, ипак, функционише, захваљујући железничарима који нису прешли у приватизовани радни однос и немају право на обуставу рада из протеста, предлаже оснивање државне железничке компаније.

Захтев је, у име странке, поднео потпредседник демохришћанске организације радника (ЦДА) Кристијан Бојмлер: „Немачке железнице би требало да буду прегруписане у Савезну агенцију за мобилност, а машиновође, потом и остали железничари, поново да стекну привилеговани статус државних службеника (али без права на штрајк)”.

Према оцени водећег коментатора недељника „Шпигл” Јакоба Аугштајна: „Немачке железнице су данас предузеће у државном власништву које под маском приватизације подрезује права запослених и увећава профит – то је перверзија савременог капитализма!”

Аугштајнов коментар појаснио је срж проблема: Немачка је, по угледу на Велику Британију, приватизовала своје железнице. Али, за разлику од Лондона, Берлин се није одрекао власништва – и даље поседује 100 одсто акција... Другим речима, приватизација Немачких железница била је фарса којом је требало бацити прашину у очи Европи.