Култура као „лична карта” друштва

Мења ли се нешто у односу нашег друштва према култури? Изгледа да је најзад неко из врха власти схватио да је култура исто, ако не и више, делатност која не само да сведочи о нашем идентитету већ је и област кроз коју се подједнако добро, као и кроз вештину управљања државом, гради „лична карта” једног друштва.

Министарство културе на челу са Војиславом Брајовићем и сарадницима одлучно је закорачило у област која је последњих година некако била скрајнута. Проблем је у недостатку средстава, рећи ће неко. Изгледа да је нова екипа Министарства културе чврсто одлучила да и у тој области многе ствари помери са мртве тачке. Као најважнији, јесте податак да се први пут, после петнаест година, Нацрт закона о култури претвори заиста у закон, чиме многе ствари постају јасније.

Као прво, култура не би требало више да буде „пасторче” политике које покушава да преживи с недовољно средстава. Ваљда се неко сетио да су, рецимо, сви француски председници пажљиво бирали баш министра културе. Наравно, ми немамо Андреа Малроа који би француски уметнички потенцијал ширио Европом и светом. Али, довољно је и то што је најзад схваћено шта су приоритети.

Први пут смо, ако се не варамо, чули од једног министра да Министарство на споменике културе на Косову „гледа као на државне”. Није овде реч само о јевтином добијању поена код једног дела грађана ове земље, већ о истинској намери да се поправи и сачува оно што је уништено.

Независно од политичких договора око Косова и Метохије, култура баш у том домену може да покаже своју моћ. А та моћ, надамо се, значиће много кад се буде одлучивало о статусу ове покрајине не само зато што ти споменици сведоче да су Срби ту вековима живели и подигли манастире којима се диви цео свет, већ стога што то може да буде она нит која претеже кад се буде доносила политичка одлука.

Поново подсећамо на Французе и на њихов став у односу на жељу Корзике да се одвоји. Идемо чак тако далеко да мислимо да у памети старих Гала није само реч о једном делу територије, већ пре свега о родном месту њиховог најдражег војсковође. Наравно да је реч о Наполеону, коме у походе сваког августа иде пола Француске. Знамо то из личног искуства: једног лета, у августу, две недеље пре прославе Наполеоновог рођендана, на Корзику се није могло стићи ниједним превозним средством. Имају Французи још омиљених летовалишта (Довил на северу, Кан и Ницу на југу), у којима су летовали или живели у близини познати писци и сликари, али Наполеон је, без обзира шта мислили други о њему, био војсковођа који је од Француске створио државну силу.

Није ово наша ода Наполеону (ужасавамо се свих ратова и убијања), већ покушај да се објасни да сваки народ има своје светиње, свиђале се оне некоме или не.

Наше светиње су на Косову и Метохији и одлука Министарства културе, а и Владе Републике Србије, којој је прослеђен Нацрт закона о култури, сигурно ће бити од вишеструког значаја. Не због јевтиних политичких и културних поена, већ стога што нам овај пример говори да је и овде најзад схваћено да је културом најлакше мењати слику света о Србима. Није наш народ само држао мачеве и пушке у руци, већ и сликарски кист којим су осликани сви ти многобројни манастири. Можда баш то буде онај мали тег који ће одлучивати о коначном статусу Косова и Метохије, јер уметност има моћ коју нема ниједна делатност. Она је интуитивна, онострана, ирационална, али у појединим историјским одлукама може бити и те како рационална и моћна.