Српски талас

Наши тенисери су нам сјајним играма у Мелбурну још једном испунили срца радошћу и поносом.

У очима света поново су изазвали дивљење, али и чуђење. Од прошлогодишњег бума на „Ролан Гаросу”, на којем је Ивановићева била финалиста, а Ђоковић и Јанковићева полуфиналисти, а поготово после „Аустралијан опена” светске медије копка одакле се подигао тај талас који је запљуснуо тенис.

Српском таласу у светском тенису претходио је руски. Рускиње су га 2004. окренуле наглавачке. Мискина је победила на „Ролан Гаросу”, Шарапова на Вимблдону, а Кузњецова на Међународном првенству САД. Када је загребано испод површине ових подвига, видело се да су они плод до танчина уређеног тениског система који је подупирао тадашњи руски председник Борис Јељцин, осведочени љубитељ „белог спорта”, а стуб-носач му је и дан-данас алфа и омега руског тениса Шамиљ Тарпишчев, председник националног савеза и селектор мушке и женске репрезентације.

Можда и због тога свет је склон да освајачки поход српских тенисера тумачи као феномен у којем нема случајности. Ваљда је, по њиховом схватању, немогуће да земља која не припада тениским велесилама изнедри у исто време троје играча који су за мање од годину дана запосели највиша места на светским ранг-листама (Ђоковић трећи, Ивановићева друга, Јанковићева четврта) и да то буде ствар случаја, а не система.

То је, уосталом, карактеристика светског спорта умногоме утемељена у време блоковских подела. Моћ неке земље, њеног политичког система или система вредности доказивала се и у спорту, посебно медаљама на олимпијским играма. У томе су предњачили Американци и Руси, а у новије време Кинези... Њихови спортски системи у државним буџетима имају привилеговано место и случајан успех је готово сасвим елиминисан. 

Наши тенисери, који се устремљују ка највишим врховима, били су препуштени сами себи. Њихове каријере нису произишле из стабилне основе какву су поставили Руси, уосталом ни ситуација у земљи када су они започињали свој тениски пут није била стабилна. Кључне улоге у њиховом развоју одиграли су родитељи, а ни случај и стицај срећних околности нису били неважни. Малог Ђоковића је на Копаонику запазила Јелена Генчић, па га је касније препоручила Николи Пилићу. Ивановићева је отишла у Швајцарску пошто ју је њеном садашњем менаџеру препоручио његов сарадник за рекреативно бављење тенисом. Јанковићева се уз родитељску помоћ нашла у најчувенијој тениској школи на свету, код Ника Болитјерија на Флориди.

Сада они победама и добрим играма доказују свој таленат, али истовремено плене зрелошћу, одмереношћу и спортским достојанством, што им сви признају. И понашањем и промишљеним изјавама не остављају равнодушне ни поклонике тениса код нас, ни широм света, чувајући столетну чистоту спорта којим се баве и подижући углед земље из које долазе. Играчке и људске темеље сами су себи поставили и од сада, када крећу ка крову света, више ништа није случајно.