Srpski talas

Naši teniseri su nam sjajnim igrama u Melburnu još jednom ispunili srca radošću i ponosom.

U očima sveta ponovo su izazvali divljenje, ali i čuđenje. Od prošlogodišnjeg buma na „Rolan Garosu”, na kojem je Ivanovićeva bila finalista, a Đoković i Jankovićeva polufinalisti, a pogotovo posle „Australijan opena” svetske medije kopka odakle se podigao taj talas koji je zapljusnuo tenis.

Srpskom talasu u svetskom tenisu prethodio je ruski. Ruskinje su ga 2004. okrenule naglavačke. Miskina je pobedila na „Rolan Garosu”, Šarapova na Vimbldonu, a Kuznjecova na Međunarodnom prvenstvu SAD. Kada je zagrebano ispod površine ovih podviga, videlo se da su oni plod do tančina uređenog teniskog sistema koji je podupirao tadašnji ruski predsednik Boris Jeljcin, osvedočeni ljubitelj „belog sporta”, a stub-nosač mu je i dan-danas alfa i omega ruskog tenisa Šamilj Tarpiščev, predsednik nacionalnog saveza i selektor muške i ženske reprezentacije.

Možda i zbog toga svet je sklon da osvajački pohod srpskih tenisera tumači kao fenomen u kojem nema slučajnosti. Valjda je, po njihovom shvatanju, nemoguće da zemlja koja ne pripada teniskim velesilama iznedri u isto vreme troje igrača koji su za manje od godinu dana zaposeli najviša mesta na svetskim rang-listama (Đoković treći, Ivanovićeva druga, Jankovićeva četvrta) i da to bude stvar slučaja, a ne sistema.

To je, uostalom, karakteristika svetskog sporta umnogome utemeljena u vreme blokovskih podela. Moć neke zemlje, njenog političkog sistema ili sistema vrednosti dokazivala se i u sportu, posebno medaljama na olimpijskim igrama. U tome su prednjačili Amerikanci i Rusi, a u novije vreme Kinezi... Njihovi sportski sistemi u državnim budžetima imaju privilegovano mesto i slučajan uspeh je gotovo sasvim eliminisan. 

Naši teniseri, koji se ustremljuju ka najvišim vrhovima, bili su prepušteni sami sebi. Njihove karijere nisu proizišle iz stabilne osnove kakvu su postavili Rusi, uostalom ni situacija u zemlji kada su oni započinjali svoj teniski put nije bila stabilna. Ključne uloge u njihovom razvoju odigrali su roditelji, a ni slučaj i sticaj srećnih okolnosti nisu bili nevažni. Malog Đokovića je na Kopaoniku zapazila Jelena Genčić, pa ga je kasnije preporučila Nikoli Piliću. Ivanovićeva je otišla u Švajcarsku pošto ju je njenom sadašnjem menadžeru preporučio njegov saradnik za rekreativno bavljenje tenisom. Jankovićeva se uz roditeljsku pomoć našla u najčuvenijoj teniskoj školi na svetu, kod Nika Bolitjerija na Floridi.

Sada oni pobedama i dobrim igrama dokazuju svoj talenat, ali istovremeno plene zrelošću, odmerenošću i sportskim dostojanstvom, što im svi priznaju. I ponašanjem i promišljenim izjavama ne ostavljaju ravnodušne ni poklonike tenisa kod nas, ni širom sveta, čuvajući stoletnu čistotu sporta kojim se bave i podižući ugled zemlje iz koje dolaze. Igračke i ljudske temelje sami su sebi postavili i od sada, kada kreću ka krovu sveta, više ništa nije slučajno.