Да ли песништво умире

Када je правио избор песама Петру Пајићу пружило се више могућности како да књигу компонује. Питао се да ли да песме сложи по хронолошком реду, онако како су настајале, да ли да их групише по темама које се преплићу у свакој књизи, или, можда, да их сложи по ритму, да одвоји песме које су римоване од оних писаних у слободном стиху? Међутим, тако компонована књига представљала би више целина, одвојених једних од других, и не би имала целовитост. Одлучио се да књигу компонује тако што ће имати неколико циклуса, а у сваком циклусу песме на разне теме, које се шире као концентрични кругови, од најпознатијих, до песама које се први пут штампају.

Таква композиција чини да књига, једноставно названа „Изабране песме”, коју је објавила „Српска књижевна задруга”, у „Колу”, представља истовремено и избор и нову књигу. Ново светло на његове песме бацио је и уважени професор Радивоје Микић, аутор предговора, који је, каже песник, и њему самом „помогао да открије шта је хтео да каже”. На представљању књиге у „Српској књижевној задрузи” говорили су Радивоје Микић, Драган Лакићевић и аутор, а Пајићеве стихове казивао је Срба Милин.

Мада је, на почетку свог књижевног деловања, припадао групи неосимболиста, чији је предводник био Бранко Миљковић, Петар Пајић, истиче Микић, типичан је пример песника који, прихватајући један недовољно конкретизован књижевни програм, остаје привржен сопственим поетичким начелима која, иако доживљавају крупне промене, никада не бивају измењена толико да се не би могло говорити о некој врсти континуитета између онога што је Петар Пајић писао педесетих година прошлог века и онога што пише данас.

А када је реч о поетичким ставовима Петра Пајића, додаје Микић, може се рећи да они ни на који начин нису чвршће повезани са било којим јасно уобличеним књижевним програмом. Сабравши у књизи „Петак у Јерусалиму” своје текстове у којима је реч о поезији, Пајић је, више од свега, желео да покаже оно што је, на најопштијем плану, карактеристично и за још неке неосимболисте – дубоко поверење у песничку реч. Наиме, оштро се супротстављајући онима који су данас спреми да „кажу да песништво нестаје”, Пајић, уз интонацију, која је, нема сумње, изабрана да и сама за себе буде порука, пита: „Можемо ли се тако лако помирити са чињеницом да песништво старо колико и реч, а реч колико и Бог, почиње да умире?”

Као што приличи књигама из „Кола”, поготово онима које представљају изборе из укупних опуса појединих писаца, наглашава Драган Лакићевић, проф. Радивоје Микић приступио је поезији Петра Пајића свестрано. О Пајићу Микић пише из књижевноисторијског и из аналитичког угла. Критичар који подробније осветљава песничко дело Петра Пајића мора започети Пајићевим припадањем некадашњем покрету неосимболизма, који је обележио не само раног Пајића, него и рецепцију Пајићеве поезије током неколико деценија.

Од симболичких значења, разматрајући Пајићеву изабрану поезију, Радивоје Микић издваја и тумачи тематско-мотивске равни, као што су мотив пролазности, породични мотиви, љубавни мотиви, родољубиви (историјско-политички и сатирични мотиви). Из сваке мотивске области Микић издваја и анализира по неколико карактеристичних песама. Микића више занима садржај и феномен, него облик песме. Садржај одређује жанр, доминантну емотивност, значењске равни.

У најбољим књигама „Кола”, закључује Лакићевић, налазе се често по две књиге: једна основног писца, друга тумача, писца предговора. И ова књига има два аутора – Пајића и Микића.