Друг Пешић и господин Мали

Легенда о чуварима града говори ово: кад је Бранко Пешић био градоначелник Београда, и становао у породичној кући у Земуну, људи су знали његов приватни број телефона. Пешић је био такав човек, ако је већ на челу града, грађани могу да га зову кад треба. Али, ко би уопште пазио на те нијансе, кад треба а када не звати друга Бранка лично.

Једне ноћи, негде у Старом граду, пукне широка водоводна цев. Сети се један, те у пола три ујутру позове градоначелника, јер ко ће да санира хаварију ако не он. Друг Пешић се некако пробудио, и онако бунован обећао грађанину да ће ствар бити решена, а он нека остави број телефона.

И заиста, екипе су брзо изашле, и до поднева рупа на цеви је била запушена.

Следећег јутра, у пола три, друг Пешић позове онога на остављени број и рече му како је ствар са хаваријом решена. „Знам да је решена” – подвикну грађанин на градоначелника. „Како се уопште усуђујете да ме будите у ово доба!“

Има неколико сведока који су ову анегдоту испричали новинарима, па и потписнику ових редова. Дакле, тако, или отприлике тако се одиграо мали ноћни драмолет за две ноћи у два чина.

Јесмо ли поново очекивали неког новог Пешића да нам уређује Београд? Да не набрајам овде шта је све у нашем главном граду урађено за његова времена, не би било места.

Сигурно је да се друг Бранко не би снашао у данашњем Београду ни у свом Земуну, да би га из скромне куће отерали у резиденцију, пошто је наглашена скромност друго име за демагошко подилажење народу.

Данас је прво место у метрополи Србије резултат партијског ћара, поделе синекура и промовисања креативне немоћи. Београд је постао поље за експерименте незналачких олигархија, сви градоначелници у последњих петнаест година отишли су у заборав. Легенди нема, мада је и Пешића поставила његова партија. Али, он је био оданији Београду него њој.

Господин (прави господин), Бранко Пешић је скоро неопходна парадигма за данашњу тему. Због тога што је очито да град годинама стоји у месту, да су поред скупог пилонског моста највећи подухвати били сеча платана и сумануто прекопавање улица, како коме падне на памет, без реда, система и смисла. Данас Београд има највише ударних рупа по улицама, чак и у балканским релацијама.

Београд је најпогоднији полигон за страначка препуцавања: али у тим апсурдним дијалозима не говори се о томе ко је од њих наш град више унапредио, него ко га је више девастирао.

Али, овде ипак није реч о странкама и њиховом једноличном, оскудном, скоро приглупом политичком језику. Колективни београдски креативни и естетски ум ипак је власништво грађана, као што и њихов град припада њима, а не самоизабраним кликама. Грађанин Филип Вукша, момак од двадесетак година није позивао градоначелника Малог у пола три ноћу. Не би ни могао, не зна број, никада га не може дознати. Али, он то није ни намеравао.

Гледајући свој град, који се руинира и пропада на местима где се то најјасније види, одлучио је да га мало усклади са именом, улепша и учини бољим, помогне људима да буду пристојнији и пажљивији у сусрету с том естетиком чији су мотиви лични, грађански. Логика младог Београђанина Вукше је једноставна: што не могу, не желе, не стигну или не виде градски чиновници, могу грађани. Бар мало, али важно је почети.

Јесте ли очекивали да Филип Вукша и његови пријатељи буду позвани у Скупштину града, и „у дугом и срдачном разговору са градоначелником Синишом“ добију похвале и подстицај да тако наставе, да шире идеју о томе како лепоту, пријатност и пристојност чине мале ствари, од њих све почиње, а велике су ионако историјске.

Ама, јок! Градске власти су се сетиле да постоји боље решење. Неки врли чиновник је узео `артију и исписао казну за Филипа Вукшу, зато што је све то учинио на своју вољу, а против закона, те за такво непочинство мора да плати 40.000 динара. У градски буџет, за потребе чистијег и лепшег Београда.

Ево, грађани скупљају прилоге да помогну дечку који за то нема пара, и кад овај број ,,Политике“ изађе, вероватно ће већ бити довољно за извршење законске обавезе. Овај текст је прилог томе.

Но, јесте ли икада, читајући било какво образложење власти за своје заумне поступке чули глупље објашњење? Не верујем. Трагао сам по документацији, али нисам имао среће.

Београд је пун смећа које нико не односи, у приградским деловима савске и дунавске обале плива на десетине хиљада пластичних флаша, силеџије које знају да броје до сто, плаћене од града, бију старце „који смрде“, са новобеоградских и других солитера падају стотине црних џакова са смећем, фабрике годинама трују велике воде. Па ништа. Нисмо видели исписане казне за загађивање.

Али за племените идеје и подухвате јесмо. Знате ли зашто? Зато што је за ову градску елиту, а и за оне пре ње, дављење у ђубрету природно стање Београда. А улепшавање је ексцес. И зато је оглобљен грађанин Вукша. Слажете ли се господине Мали?