Давно заборављени српски писци

Издавачка кућа „Прометеј” из Београда, у изабраним делима Божидара Ковачевића, објавила је три књиге: „Мирис векова” (приповетке), „О српској књижевности” (есеји и чланци) и „Поезија”. Српско библиофилско друштво из Београда, објавило је недавно четврти том изабраних дела: „Личности и дела скрајнуте традиције” (есеји и чланци). Књигу, чији је уредник Коста Димитријевић, приредио је Станиша Војиновић.

Божидар Ковачевић (1902–1990), рођен је у Студеници, у чиновничкој породици. Студирао је југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Као стипендиста француске владе провео је годину дана на Сорбони,у Паризу на студијама, слушајући француску и руску књижевност, руску историју, социологију. Радио је као писар-дневничар Народне скупштине Краљевине Југославије, професор Друге мушке гимназије у Београду, референт за књижевност и ликовне уметности Министарства просвете, научни сарадник Института књижевности, управник архива САНУ... Био је васпитач престолонаследника Петра IIКарађорђевића. За време немачке окупације,био је у логору на Бањици, зато што је одбио да потпише „Апел српском народу”.

Песник, приповедач, књижевни критичар и историчар књижевности, Божидар Ковачевић је аутор запажених студија из историје књижевности. Као истакнути песник између два рата, запажен је и по теоријскопрограмском тексту „Бој Аполонов с Марсијем – Прилог проучавању нашег песништва”. Његови радови, песме и проза, превођени су на: бугарски, чешки, енглески, мађарски, немачки, руски, словачки и словеначки.

Међу писцима и личностима наше прошлости, истиче Станиша Војиновић, има велики број оних, већ давно заборављених, који су у свом времену имали значајну улогу. Покушали су да отргну од заборава оне скрајнуте: Илију Огњановића, Милана Савића, Јована Грчића Миленка, Андру Гавриловића, Владислава Стевана Каћанског, Милета Павловића Крпу, Милана Јовановића Стојимировића... Божидар Ковачевић посветио им је читаву књигу.

У огледу о Лазару Комарчићу, Ковачевић закључује: „Између свих народа Балкана и југоисточне Европе, Мађари и Срби имају књижевности у којима се снажно, оригинално, дубоко, огледа и посматра народни живот, литературе које нису подражавање и препричавање страних узора, него јак израз народне душе, бола, наде, снова и наредног језика. И то не само у делима првих, највећих писаца, него и у оних мањих, другога и трећега реда. Баш код њих, често се могу наћи највернија сведочанства, документи о једном времену, о једном пределу, о једном сталежу, атмосфери, чуду, судбини, које ниједан други, често много већи уметник, посматрач, мислилац – није видео.”

Истраживањем живота и дела ових скрајнутих, личности из сенке, Божидар Ковачевић, бавио се скоро целог живота, употпуњујући слике епоха прошлих времена. Такве личности код нас, деловале су у свим временима, од оних најстаријих у 15. веку, до дана данашњег.

Из тих побуда настали су Ковачевићеви радови о Ђурђу Драгишићу, Марку Марулићу, Ахмету Херцеговићу, Сави Владиславићу, Стјепану Зановићу, митрополиту Стефану Стратимировићу, Герасиму Зелићу, Петру Руњанину, Антуну Сорковчевићу, Стефану Стефановићу, претечама београдског стила (Стефану Живковићу, проти Матеји Ненадовићу и његовом сину Љубомиру), Нићифору Нинковићу, Ђорђу Марковићу Кодеру, Софији и Светозару Вујићу, Јовану Суботићу, Јовану Илићу, Лазару Комарчићу, Луки Сарићу, Драгиши Станојевићу, Људевиту Вуличевићу, чича Илији Станојевићу, Тадији Костићу, Белушу Јакшићу, Јаши Продановићу, Живојину Балугџићу, Тодору Поповићу, Даници Марковић, Стојану Живадиновићу, Делфи Иванић, Стевану Јаковљевићу, Синиши Кордићу, Милану Јовановићу Стојимировићу, Звонимиру Шубићу...

Међу овим личностима из круга интересовања Божидара Ковачевића, занимљива су истраживања живота и дела личности из 15, 16. и 17. века, али и писаца, за које је имао нарочитог афинитета из доба романтизма и реализма, као и његових савременика, који су обележили 20. век, а остали заборављени, чија дела су остала расута по периодици и као део архивске грађе. Истичући њихов значај, Ковачевић је био покретач и предводник, понекада и читаве групе истраживача. Тако, на пример, објављујући још 1950. године есеј о заборављеном Ђорђу Марковићу Кодеру, покренуо је веће интересовање за дело овог песника, које и данас траје. Занимљив је и случај Лазара Комарчића, о коме је Ковачевић написао студију за сабрана дела, од којих су, нажалост, изашле само четири књиге.

У неким текстовима, наглашава Станиша Војиновић, Божидар Ковачевић прибегава полемичном тону, што се нарочито запажа у написима о Ђурђу Драгишићу и Живојину Балугџићу. Приређивач верује да ће ова књига подстаћи нове истраживаче да наставе Ковачевићево дело, и на свет донесу нове чињенице о заборављеним писцима.

Зоран Радисављевић