Само је ћутање срамно

Прича о Николи Саку (1891–1927) и Бартоломеју Ванцетију (1888–1927) сеже у доба када су САД биле земља дубоко подељена не само између црних робова и белих газда, већ и анимозитетом према дошљацима беле пути пристиглих са свих меридијана. Тако се и догодило да двојица Италијана, обичних радника, буду 1920. лажно оптужена за убиство и покушај пљачке двојице чувара у фабрици обуће у граду Бреинтри у држави Масачусетс.

Несрећа Сака и Ванцетија је била у томе што је у то време мржња према дошљацима из Италије у Масачусетсу и шире била изразита. Поред доказа који су говорили у прилог невиности двојице оптужених, судије су биле неумољиве. Додатна чињеница да су Сако и Ванцети били анархисти који су се борили за права радника, за судије је била мотив више – осудили су их на смртну казну, на електричну столицу.

Случај Италијана подигао је буру међу интелектуалцима, уметницима, па и правницима у САД. До 1925, случај је попримио светске размере: одржани су протести, многи су захтевали да се Сако и Ванцети ослободе оптужбе. Било је узалуд. Казна је извршена 23. августа 1927, што је изазвало демонстрације у Паризу, Лондону и другим градовима.

Амерички кантаутор Вуди Гатри добио је по повратку са служења војног рока необичну понуду: да за неколико стотина долара напише серију балада о судбини Сака и Ванцетија. Гатри се прихватио посла, између осталог и због тога што је случај двојице лажно оптужених Италијана представљао мрљу на савести САД. Како је једном истакао реч је о „најважнијим песмама на којима је икада радио”. У своју бележницу уписао је сваку мисао која би на било који начин могла да илуструје осећања осуђених док су чекали извршење смртне казне.

Гатри није у потпуности успео. Није био задовољан оним што је написао тако да је већина песама временом пала у заборав.

Оно што није пошло за руком Гатрију, надокнадили су композитор Енио Мориконе и певачица и ауторка текста – Џоан Баез. Њихова композиција почиње изводом из сонета „Нови Колос”, који је 1883. написала Ема Лазарус током акције сакупљања пара за подизање „Кипа слободе” који краси улаз у Њујорк. Лазарусова је преминула 1887, али њени сонети су касније откривени и нашли су се чак и на самом кипу.

Текст који је написала Баезова покушава да оживи атмосферу и лицемерје тадашње Америке. Управо стога она наглашава поруку Николе Сака упућену његовом оцу. У њој он као кључни моменат наводи став да је „само ћутање срамно”. Управо оно са чиме су се он и његов пријатељ затекли у САД, почетком 20. века.

„Побуне, револуције не траже доларе. Оно што њима треба је машта, патња, светлост и љубав. И брига за свако људско биће”, говори Баезова у стиховима у име Николе Сака, и додаје: „Уз мене је моја љубав, моја невиност, радници и сиротиња. И због свега тога сам сигуран и јак. И живим у нади.”

Балада о Саку и Ванцетију није изгубила на актуелности ни данас. И то не само у САД, већ и широм света где постоје отпори друштву које све више губи душу и предаје се владавини пословних корпорација.

Балада о Саку и Ванцетију

Оче, да, ја сам затвореник

Али не осуђуј мој злочин

Злочин је љубав према заборављенима

Само је ћутање срамно

Рећи ћу ти шта нас је снашло

Уметност која се провлачи кроз векове

Осврни се на године и пронаћи ћеш

Оно што замрачује сву нашу историју

Против нас је закон

Са својом неизмерном снагом и моћи

Против нас је закон

Полицајци знају како да човека

Учине кривим или невиним

Против нас је снага полиције

Срамне лажи које су људи изговорили

Увек ће бити богато плаћене златом

Против нас је моћ злата

Против нас је расна мржња

И проста чињеница да смо – сиротиња

Драги оче, ја сам затвореник

Немој да се стидиш мог злочина

Злочина љубави и братства

Само је ћутање срамно

Уз мене је моја љубав, моја невиност

Радници и сиротиња

И због свега тога сам сигуран и јак

И живим у нади

Побуне, револуције не траже доларе

Оно што њима треба је

Машта, патња, светлост и љубав

И брига за свако људско биће

Никада не укради, никада не убиј

Ти си део живота и наде

Револуција се преноси са човека на човека

Са срца на срце

И када гледам у звезде осећам

Да смо ми деца живота

Смрт је ништавна