Безнађе утиче на пораст насиља

Дечаци И.Н. (10) и Ј. Н. (11) из једног нехигијенског насеља у Београду, иза којих је око 300 кривичних дела и од којих је и социјална служба дигла руке, саопштавајући да је немоћна када су ова браћа у питању, покушали су да у центру престонице опљачкају дечјег писца Рашу Попова. Ова вест објављена је неколико седмица после инцидента, некако баш у данима после покушаја убиства бизнисмена Милана Бека и насртаја на декана ФПН Илију Вујачића. У јавности се створио утисак да је плима насиља преплавила наше друштво, што је дало повод аналитичарима социјалних збивања да закључе да се враћамо у деведесете године прошлог века.

Доктор психолошких наука и професор менталне хигијене на Катедри за психологију Филозофског факултета у Београду Јелена Влајковић каже да је за разумевање онога што се данас дешава потребно да анализирамо шта је урађено на институционалном нивоу током протеклих двадесет и више година.

–Ја бих рекла – ништа или веома мало. Неспорно је да се друштво опорављало – грађени су мостови, отварани су вртићи, реновиране школе, сада се праве велики планови за Београд на води. Све је то у реду, али је време да се запитамо шта је, после свих ратних страхота, урађено на психолошком плану? Да ли се неко ко је руководио земљом током ових година озбиљно позабавио питањем помирења, извињења, признањем да многи злочини нису вршени само на другој страни, већ да смо такве злочине чинили и ми. Да ли је неко и покушао да направи план како да се суочимо са дискриминацијом и бројним предрасудама? До зуба наоружани полицајци и даље чувају мању групу људи који се на Паради поноса боре да постану видљиви и прихваћени у друштву. Није случајно да је већина водећих политичара баш тог дана имала неодложне државне обавезе које су их спречавале да буду на челу колоне и тиме покажу да се боре за равноправност и заиста залажу против дискриминације. Да ли је могуће да се појача отпор према Ромима и да они, због недавних догађаја, изазову код неких група реваншизам? Све је могуће! Нажалост, заборавља се да су то деца која су пре свега одговорност нас одраслих. Шта је држава урадила за ту децу која иза себе имају огроман број кривичних дела? Зар то није био сигнал да се неко њима озбиљно, стручно и осмишљено позабави? – каже проф. др Влајковић.

Дечји психолози упозоравају да је у порасту насиље међу децом, суочавамо се и са снимањем насиља камером мобилног телефона.Ти снимци, доступни свима на друштвеним мрежама, служе им као нека врста социјалних трофеја. Како објашњавате тај феномен?

Данашњи културни образац гласи: ако не обелоданиш своју приватност и ниси у медијима – ти не постојиш. Погледајте само садржаје на друштвеним мрежама. Сваки тренутак живота, сваки догађај мора да се пласира у јавност. Ако то не учиниш, као да ниси живео, био на летовању, посетио нека „фенси” места… Погледајте женске часописе – где су се изгубили прилози који су седамдесетих и осамдесетих година били намењени еманципацији жена? Сада тинејџерке могу да читају само о трудноћама јавних личности, њиховим новим везама, разводима, успешним, богатим удајама… Тако се систематски ствара нови систем вредности. Тако је и са снимањем насиља над другима. У свету се води озбиљна борба против дигиталног насиља које је у порасту, формирају се тимови психолога, држава финансира пројекте који се тиме баве. Код нас то је само вест у новинама над којом се читаоци згражавају и убрзо све то забораве.

Само током прошле године 45 жена је убијено у породичном дому, а овај број расте из године у годину. Да ли порасту породичног насиља кумује све већа незапосленост и тешка економска ситуација или жене чешће пријављују насиље?

Ту има више разлога. Као прво, породично насиље више није табу тема. Захваљујући невладиним организацијама које се тиме баве едуковани су и представници власти, полицајци и судије. У многим местима организоване су сигурне куће. Међутим, све то није довољно. Истраживања су показала да су ситуације после ратова погодне за пораст насиља, развода, алкохолизма, наркоманије… Када ту додамо и тешку економску ситуацију која код људи рађа страх, осећање беспомоћности и безнађа и распад породице, пораст породичног насиља не треба да нас чуди.

Да ли се у друштвима која се налазе у социјалној и економској транзицији бележи пораст насиља и које друштвене околности доприносе порасту агресије?

У најсиромашнијим деловима друштва у свакој земљи постоји много већи степен физичког насиља него у оним деловима друштва која живе без финансијских тешкоћа. Незапосленост, бесперспективност, губитак наде и осећање беспомоћности буде код људи или бес или депресију. Према томе, док се не оствари благостање које нам обећавају, можемо очекивати велики број депресивних одраслих људи и гневних тинејџера који тешко могу да поднесу осећање беспомоћности и љутњом се против ње боре.

Да ли ови инциденти који су се десили у последње недељу-две доводе до пораста осећања личне небезбедности?

Наравно. Људи почињу да се плаше. Посебно је осећање угрожености појачано код старијих људи. Они су често мета силеџија из најмање два разлога. Прво, због година су немоћни да се бране. Други разлог је чињеница да се ово друштво понаша према старијим људима као према друштвеном баласту.

Имамо ли разлога да страхујемо од преливања насиља међу друштвеним групама?

Да. Сасвим је реално очекивати да се то догоди. Мислим да је последњи тренутак да држава ангажује озбиљне стручњаке који би креирали одређене превентивне програме иза којих би стале све институције друштва. У једном делу психологије која се бави последицама масовних катастрофа (а ту спадају и ратне године које су иза нас) говори се о друштвима која, после таквих катастрофа, почињу да функционишу као „заједница жртви”. Губитак виталности, радости живљења, осећање немоћи, пораст насиља – све су то обележја таквих заједница. Опоравак друштва је скоро немогућ са таквим људима. Потребне су нам харизматичне личности које не би понављале излизане пароле, већ би будиле наду код људи. Плашим се да таквих личности нема на видику.