Опомена са Аде Хује

Својевремено, давно то беше, када је мој отац добио генералски чин, онако поносно сам му у шали рекао: „То што си ти постао генерал није ништа у односу на то што сам ја сада постао – генералско дете.”

И заиста, у та времена генералска деца су била „на цени”.

Титулу „татиних синова и кћери” у протеклим годинама „демократије и транзиције” преузели су млађани потомци новопечених богаташа, људи који су паре зарадили преко леђа обичног света, а факултетске дипломе стекли лакше него што је редовним путем могуће доћи до – здравствене књижице.

Додаћу још једну личну причу: у време када сам имао свега три године, један дечак из комшилука нанео ми је непоправљиву физичку повреду која је у многоме одредила мој даљи живот. Али, пошто је био малолетан, уместо њега у затвору је завршио његов отац.

Из тог светла гледано, недавна трагедија код Аде Хује само је сурово подсећање на шокантне промене кроз које пролази наше друштво.

Када један родитељ „љубав према детету” испољава тако што му купи аутомобил вредан десетине хиљада евра он, у ствари, пере руке од улоге васпитача. И то у за дете најделикатнијим годинама.

Нема сумње да ће се поводом трагедије код Аде Хује јавити сви могући психолози и социолози с којекаквим теоријама. Нема сумње ни то да ће већина њих улогу родитеља свести на рутинску. А управо то је троје деце одвело у смрт, а возача кобног аутомобила највероватније у затвор.

Сигурно је да отац млађаног возача неће само махнути руком, али сигурно је и то да овај пример неће освестити остале родитеље из његовог миљеа. „То се ипак дешава другима”, помислиће.

Остаје нам да, не дај боже, сачекамо неку следећу трагедију и поново сазовемо психологе и социологе.