Доброту поклања студентима

За педагошки рад дуг 36 година Бисерки Цвејић, нашој славној оперској уметници и педагогу недавно је додељена награда за животно дело „Доситеј Обрадовић”. Ово признање биће јој уручено у фебруару наредне године, а у образложењу жирија наведено је између осталог да се „примадона Бисерка Цвејић, попут Доситеја, вратила у родну земљу након проведене младости у иностранству и посветила јој сву своју стваралачку енергију, проносећи потом најчувенијим светским музичким сценама не само славу свога талента, већ и глас о својој земљи и Београду…”

Бисерка Цвејић (91) је дипломирала на Факултету музичке уметности у Београду, у класи професора Јосипа Ријавеца. Дебитовала је у Народном позоришту 1950. и ту наступала десет година, потом је скоро две деценије певала најзначајније роле у Бечкој државној опери, седам сезона у Метрополитену, у Миланској скали, Арени у Верони, лондонском Ковент гардену, Бољшом театру у Москви... Остварила је 77 улога у свом фаху.

Незаборавне су Вердијеве роле које је оживела попут Амнерис („Аида”), Ацучене („Трубадур”), Еболи („Дон Карлос”) као и Бизеове Кармен. Као успешан педагог брине о „деци” и дан-данас посећује своје некадашње студенте. Ми смо је затекли у припремама за одлазак у Америку, где ће код некадашње ученице мецосопрана Милене Китић провести два месеца у заједничком раду са талентима.

О наградама, посебно о овој која ће јој бити уручена, Бисерка Цвејић за „Политику” каже:

– Награду „Доситеј Обрадовић” намењену мом педагошком раду ни у сну нисам очекивала. Од детињства певам, волела сам свој посао, али душу и љубав сам много више уложила у педагогију него у певачку каријеру. Млади људи су од мене очекивали препоруке, знање, изражајност, стрпљење, које је најважније у каријери певача. Ту сам да помогнем младима, попут мисионара. Као мала нисам сањала да будем звезда, већ да помажем људима. Ту доброту коју сам наследила од мајке, данас дајем студентима. Волим да дам свету новог певача, попут Жељка Лучића, Милене Китић, Ирене Зарић. Снежане Стаменковић, Николе Китановског, Бориса Трајанова. То је моја мисија.

На коментар да она нема класичан однос студент – професор, наша саговорница додаје да се понаша према ученицима као да им је мајка.

– Веома сам емотивна. Имам једну ученицу која ме чак зове мама и то су лепи моменти. Увек сам радо радила са младима и никада нисам ниједан час наплатила. Радим стално, без обзира на моје позне године. Рад са младима је нешто најлепше.

С обзиром да је сарађивала са највећим музичарима данашњице, питали смо је да ли би неког издвојила:

– Посебно место припада професору Јосипу Ријавецу, од њега сам добила сво знање. Богдан Бабић, диригент, знао је да ради са певачима и много ме је научио, такође. Маестро Херберт фон Карајан ме је примио у Бечку оперу. Био је велика личност и увек на дистанци са колегама. Кад је стајао за пултом, онда је био Бог. Ако направите грешку и он схвати зашто сте је направили, није био љут, али ако сте немузикални не би вам дозволио да певате. Био је строг према себи, али и према другима.

О каријери у каснијим годинама коју рецимо негује Пласидо Доминго, Бисерка има своје мишљење, поготову што је са сцене као певач отишла у највећој снази.

– Мој супруг Душко, који је, такође, завршио Музичку академију, а потом постао и чувени оториноларинголог, био је превише сам. Морала сам нешто жртвовати. Тешко је направити баланс између приватног и пословног и на крају сам решила да се опростим од сцене, иако сам могла још да певам. Немате појма како смо ми били срећни, поносна сам што сам имала тако богатживот. Нажалост, Душко није више са нама, нисмо имали потомство, али ученике доживљавам као своју децу. Три моја студента су певала у Метрополитену, то су Жељко Лучић, Милена Китић и Светлана Сердар. Многи наступају у Европи. Поносна сам и на Николу Китановског, Бориса Трајанова, Љубу Поповића, Ирену Зарић, у ствари на све њих.