Писмоноша из Загреба

Водећи европски листови су углавном игнорисали резолуцију Европског парламента о Војиславу Шешељу. Чак је и конзервативни немачки дневник „Франкфуртер алгемајне” – критички настројен према Београду – оценио да се политичка ситуација у Србији, од одласка Шешеља у Хаг до данас, знатно изменила и да његов повратак не мења богзнашта и не представља опасност по власт.

Зашто је онда баш хрватски премијер Зоран Милановић иступио као водећи критичар Београда? Зашто је одлучио да у знак протеста не учествује на самиту 16 средњоевропских држава са Кином у Београду?

Став Београда да развија добре односе са Истоком, Далеким истоком и са Западом, истовремено, трн је у оку оних кругова који Србију виде као свој депанданс на Балкану. Тим пре што се добри односи Србије и Русије – усред украјинске кризе – узимају као пример избалансиране политике у окружењу грађанске левице и у либералним круговима, где се полази од принципа да би Европа требало да води европску политику.

Елем, трансатлантски соколови су опуномоћили хрватског премијера да пошаље „јасан сигнал” Београду. Милановићу, који је градио каријеру као координатор (односа) са НАТО-ом, није тешко пало да политички одигра као у другој половини деведесетих година прошлог века. Тада је у НАТО централи, у Бриселу, проглашен за најперспективнијег младог хрватског политичара.

Ако би се рашчланили разлози и поводи најновијих притисака на Србију, од албанских провокација уочи посете премијера Раме Србији и за време ње, па до трзавица у односима Загреба и Београда, могло би се закључити да су се Милановићеви ментори ослонили на стари образац да је Србија лош, а Хрватска добар момак.

Требало је показати да се Србија после повратка Шешеља поново „повампирила” и плаши комшије, пре свега Хрватску. Није поменуто да је у Хрватској на делу екстремни шовинизам, што је документовано и ускраћивањем права српској националној мањини на уставно право на двојезичност. Није поређен третман хашких притвореника – онде ослобађајућа пресуда генералима који су спровели етничко чишћење у „Олуји”, овде упирање прстом у Шешеља који наводно „буди националистичко пролеће у Србији”.

Резолуцијом је требало показати и да Шешељ није случајно провео дванаест година без пресуде у затворској ћелији Схевенингена. Али, она је послужила само као алиби за оно што су листови ЕУ, од римске „Републике” и „Франкфуртер алгемајнеа”, до антисрпски настројеног бечког „Кронен цајтунга” назвали „робијом без пресуде” која је пољуљала углед правосуђа.