Јавна расправа протекла без расправе

Бројни уметници, представници уметничких и стручних удружења, директори и правници институција културе имали су јуче прилику да током јавне расправе у Народној библиотеци Србије, треће по реду након Новог Сада и Ниша, изнесу своје замерке на предлог закона о изменама и допунама Закона о култури.

Већина говорника сложила се у оцени да праве јавне расправе није било, већ се пре радило о трибини, пошто представници министарства нису водили записник о томе шта се говорило нити су давали образложења на изнете примедбе, али је разговор ипак одржан.

Како је у више наврата поновљено, лоше су терминолошки дефинисане културне делатности, недовољна пажња посвећена је заштити и презентацији културног наслеђа и балету, у закону није предвиђен механизам којим би локалне самоуправе могле да буду натеране да заиста испуњавају своје обавезе према самосталним уметницима и њиховим доприносима, законски предлог није у складу са постојећим законима који појединачно регулишу области у култури...

Посебно су истакнуте две чињенице: да је невероватно да Србија још увек нема стратегију у култури, а да је погубно то што се ни закони који постоје, какви год да су, не поштују.

Радослав Зеленовић, директор Југословенске кинотеке, осврнуо се на брисање одреднице кинематографија са списка културних делатности и њене замене одредницом аудио-визуелно стваралаштво, и казао:

– Питам се ко је први дошао на идеју да избаци филм из Закона о култури и да ли је можда требало прво се позабавити законима за поједине области, па тек онда кровним законом или обрнуто, јер се ти закони разликују. Не бих се сложио да је реч кинематографија избачена из законских решења у многим земљама, а и да јесте зашто ми не бисмо имали неку своју особеност. То није техничко, већ етичко питање. Унеско размишља да филмска трака постане културна баштина, а ми из закона избацујемо кинематографију. Подсетићу да је једном један закон до те мере поштован да су нам биоскопи постали највећи транзициони губитник и сада су згаришта.

Глумац Војислав Брајовић је додао да се нада да признања за врхунски допринос националној култури ипак неће бити укинута.

– Када смо уводили то признање био сам поносан на то. Ми то не смемо да укинемо, то је ствар престижа и придавања значаја људима који су то заслужили, а свако од нас на изуст може да каже ко су људи којима би то требало доделити. Друга је ствар што се критеријуми тумаче слободно, па је било додељивања и онима који то нису заслужили. Осим тога, сматрам да би више пажње требало обратити заштити језика и писма – напоменуо је Брајовић.

Из Министарства културе „Политици” је објашњено да је, када су националне пензије у питању, брисање члана закона који се тиме бави само један од модела о којем се размишља. Ако то буде прихваћено, признање се убудуће ипак неће додељивати, али ће они који су право на њега стекли то право и задржати.

– Напомињем, поред тога, у члану 13. Закона о култури постоји институт награде за подстицање културног стваралаштва, који остаје и даље у закону – додао је Предраг Благојевић, виши саветник у Министарству културе и информисања.

– Он је појаснио и да ће питање установа од националног значаја бити посебно разматрано. Један од могућих модела је и укидање овог статуса, с обзиром на многе нелогичности које су везане за досадашњу примену дела закона, а нарочито имајући у виду да питање њиховог приоритетног финансирања није било ни могуће применити у пракси.

Што се тиче уношења термина аудио-визуелно стваралаштво, Благојевић је казао:

– Ово питање је терминолошке природе, јер појам аудио-визуелног стваралаштва у себи обухвата и кинематографску делатност. Никако се не ради о укидању кинематографије као културне области. Посебно напомињем да се овај закон тренутно налазу у фази јавне расправе, што омогућава заинтересованима да нам достављају своје предлоге за његове измене и допуне. То могу да учине и путем мејла, на адреси која је објављена на сајту министарства. Након завршене јавне расправе, овај текст се шаље на мишљење надлежним министарствима, надлежним институцијама у Европској комисији, па на усвајање Влади Србије, која га након тога шаље у скупштинску процедуру.