Гоблен разговара са Мондријаном

У простору ефектно осветљеног првог спрата Народног музеја у Београду до 22. фебруара 2015. налази се поставка вредна пажње. Не само што је „Композиција II”, чувено дело Пита Мондријана из неопластицистичке фазе његовог стваралаштва изложена први пут после 1996, већ су на поставци представљени и радови наших стваралаца – сви у некој врсти особеног дијалога са Мондријановом сликом. Комплексан садржај прати се на неколико нивоа – осим уметничких дела ту су штампани панои и они електронски, интерактивни, са обиљем информација, видео-пројекције, каталози у витринама.

Медији путем којих уметници „разговарају” са Мондријановим делом многоструки су – реч је о сликама, инсталацијама, скулптурама, документима или фотографским записима… Свако је, испоставило се, са чувеним уметником и његовим стваралаштвом у врло личном односу, који траје годинама. Неки тај однос зову чак и опседнутошћу. Међу њима је и Никола Пилиповић.

– Мондријаном се бавим више од петнаест година. Једно време сам скоро сваке недеље долазио да видим „Композицију II”. Одувек ме је занимало како је тај човек успео да на такав начин сведе ликовне елементе на две небоје – црну и белу и три основне боје – плаву, жуту и црвену. Пошто је музеј већ деценију затворен нисам дуго имао прилику да се суочим са мојом омиљеном сликом. Кад сам је први пут видео на отварању ове поставке увидео сам да је посматрам сада неким другим очима и да је време променило моју визуелну и менталну перцепцију. Та је слика сада за мене постала једно потпуно ново дело – прича Пилиповић.

Пилиповић је изложио рад који је назвао „Нови Београд”, настао у склопу „Пројекта Мондријан”, који је до сада три пута излаган (два пута 1992. и једном 1994. године) мада не на исти начин. Овога пута пет црвених квадратних челичних плоча истих димензија, организованих у хоризонталном низу постављено је на поду изложбеног простора уместо на зиду. „Композиција II” послужила је као непосредан повод док Пилиповићеве плоче исте боје функционишу као „увећане и мултипликоване парафразе” црвеног квадрата који доминира Мондријановом сликом.

– У сваком случају ради се о питању серијалности, с тим што је ситуација овога пута промењена и рад је у линији стопала посматрача. Фотографије са претходне три изложбе на којима је „Пројекат Мондријан” излаган такође су сада пред публиком, тако да те четири различите верзије чине једну целину.

Пилиповић истовремено наглашава непомирљивост оквира у којима ти радови настају: примарне стварности из које је музејски предмет истргнут и актуелне друштвене стварности која условљава и дефинише његов рад.

За дело „Мондријан или 48.048 бодова” Јелице Радовановић и Дејана Анђелковића може се рећи да представља цитат Мондријанове слике, настао 1993. године. Излаган је на самосталним изложбама у Салону Музеја савремене уметности, у Нишу, Крушевцу, „Магацину у Краљевића Марка” као и на више групних поставки. Власништво је Колекције Вујичић. Заправо, у питању је гоблен за који је „Композиција II” послужила као непосредан предложак и која је уплетена у вишеслојну игру значења. О Мондријану кажу:

– Његова дела су револуционарна у односу на контекст у којем су настала. Објекат изложен у нашем музеју и музејима широм света није једнак ономе што је тај објекат био у тренутку настанка у Мондријановом атељеу. Преломљен кроз призму културе он је стекао још много слојева и стиче их још увек. Када употребљавамо Мондријаново дело као део свог језика ми указујемо на тај други вид његовог постојања, усвојен од стране културе одевања, дизајна, „високе” уметности – објашњава овај уметнички пар.

На отварању једне од претходних изложби на којој је гоблен већ био излаган Анђелковић је, у сарадњи са мађионичарем Радетом Пилиповићем, извео следећи перформанс: ушао је у сандук чије су странице биле цитат Мондријанове слике, мађионичар је дугим иглама пробадао сандук – аналогија с иглом којом је његова колегиница везла гоблен и оставила је забодену у незавршеном делу – након чега је мађионичар отворио сандук и Анђелковић је изашао неозлеђен. Тај перформанс присутан је и сада, али на фотографији.

– Рад је настао у контексту битно другачијем од данашњег, у доба крвопролића и опште немаштине с једне стране, и истовремене инсталације нове класе профитера разних врста с друге стране. Материјал је добијен парањем старе одеће. Рад је само један део процеса у који смо ушли преиспитујући покушај инсталације модерне после постмодерне у нашој средини. Не постоји историјски тренутак у којем уметност не учествује, или бар претендује да учествује, редефинисању система вредности. Када бисмо данас конципирали рад он би био сасвим другачији – закључују Јелица Радовановић и Дејан Анђелковић.

М. Димитријевић