Антологија српске поезије

Већ наслов поговора „Врт без краја”, синтагма песника Слободана Ракитића, говори о незахвалној природи антологичарског посла и некој врсти природне несагледивости понуђеног материјала, што подразумева и мноштвеност песника и бројност и разуђеност ауторских поетика које су обележиле XX век.

Антологија „Трезор српске поезије”, нетипична је и по много чему различита од досадашњих антологичарских подухвата, који су на овај или на онај начин испратили овај век. Троглаву антологију, како стоји у поднаслову, коју су приредили Миљурко Вукадиновић и Душан Стојковић, објавила је Фондација „Солидарност Србије”.

Ова антологија, кажу приређивачи, ништа не закључује. Она, уместо да закључава – отвара, откључава. Нуди нову слику. Окреће тумбе ону устаљену, запарложену, убуђалу стереотипију хронолошког ређања, па често и вређања доброг укуса, и критичког и читалачког... Представљање књиге заказано је за данас у подне у Удружењу књижевника Србије.

Све је у овој антологији необично, почев од наслова „Трезор српске поезије”. Први пут се за једну антологију користи овај термин, познат као економска категорија за складиштење драгоцености, препознаје се и користи као складиште и сабиралиште различитих поетских драгоцености – оних које имају национално важење и национални предзнак.

Структура и концепција ове најобухватније читанке једног века у српској књижевности, такође је нова: један век (двадесети) стао је и сагледан је у три антологије – отуда и допунски наслов „Троглава антологија” (нешто као троглава аждаја).

Дакле, у првој – 16 аутора, са по 6 песама, од којих су две, дате курзивом – амблемске, тј. суштински препознатљиве за поменутог песника. У тој су антологији врхови српске поезије XX века. Од најстаријих до најмлађих. Од Милана Дединца (рођеног 1901) до Војислава Деспотова (1950).

Наравно да има и неколико песника који су изборили неку врсту „неповредиве вечности”, рецимо Васко Попа, Иван В. Лалић, Бранко Миљковић, Стеван Раичковић, Бранислав Петровић, Миодраг Павловић... Али, ту има и досад повремених, па и у овом контексту заобилажених и „непримећених”, као што су врсни песници Александар Ристовић и Србољуб Митић, или Слободан Марковић, који је углавном свођен под одредницу боем, или Никола Цинцар Попоски.

Посебно убедљиво, и поетски избрушено, место имају они са „репа” антологије: Раша Ливада, Новица Тадић и Војислав Деспотов. Треба поменути и да су Миодраг Павловић и Никола Цинцар Попоски истисли Александра Секулића и Милоша Комадину. У антологији врхова је 16 песника са по 6 песама – укупно 96 песама за изузетно читалачко задовољство.

Друга антологија садржи 87 песника, са по четири песме – укупно 348 песама, од којих је 87 „потцртано”, као знак распознавања песника. Од Драгана Алексића (1901) до Љупка Рачића (1971). Наравно, састављачи су уочили да скупина није монолитна и да има изразитијих песничких личности, које траже да буду допунски естетски наглашене.

Опет су се окренули идеји о врховима и установили две путоказне, а разликовне категорије: доврхови и изненађења. На тај начин ствара се једно чврсто језгро српске поезије која мења општу конфигурацију и стилску и, посебно, вредносну.

У трећој антологији поетички принцип састављача био је да се преко песама стигне до песника. Тако се стигло до 206 аутора, а број песама је увећан за 103.

Састављачи су били отворени према свим правцима, поетикама, песничким жанровима, врстама песама, темама, мотивима, језичким и личним бојењима и одсевима. Ту су и „скривени” песници, они којима песниковање није било централна књижевна активност: Владан Десница, Новак Симић, Данило Киш, Александар Тишма, Мирко Ковач, Милорад Павић, Саша Хаџи Танчић, Миодраг Перишић...

У антологији су и песме неколико сликара: Оља Ивањицки, Леонид Шејка, Милић од Мачве. Ту је и глумац Љубиша Бачић. И рок певач Милан Младеновић. Присутни су наши писци из расејања, тзв. загранични писци. Међу њима и поприличан број емигрантских писаца.

Српски песници из окружења, региона, као и из бивших југословенских република, сада мањински писци, природни су део српске књижевности, па су издашно присутни. Српски песници из Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе.

У „Прилозима”, на крају антологије, налази се досад најпотпунији попис антологија од 1927. до данас, које су антологијски вредновале и разматрале овај периода (више од 200), а одмах затим, у „Коментарима”, анализирано је десетак најкарактеристичнијих антологија.

Тако је у ове две антологије заједнички именитељ поетички правац трагања од песника ка песмама. Утврђен је најпре лествичник поетских величина и припадност, а онда претрага за разнородностима и ауторским својственостима.

У књизи су само мртви песници, они са окончаним поетским опусом.