Ратни дневник абаџије Веља

Велисав Вељо Даничић (1885–1968), абаџија из Горњег Милановца, неугодан је сведок чијем се ратном дневнику мора веровати. Прошао је балканске ратове са пушком у руци, тукао се на Церу и Колубари. Године 1915. нашао се у санитетској јединици и, преко Скадра, Сицилије и Бизерте, доспео на Солунски фронт. Из ратова је донео више одликовања, а само су три сачувана.

Поменусмо ратни дневник. Вељо га је водио од 20. октобра 1915. до 2. августа наредне године – од почетка повлачења ка Албанији до доласка у Солун. Исписивао је, даном и сатом, именом и презименом, што је својим очима видео. Исписивао графитном оловком суве чињенице, шкртарећи на речима, а опет све јасно. Дневник су после очеве смрти пронашла деца (било их је једанаесторо), па ће синови Слободан и Петар и професор Милорад Даничић имати много муке да, после 90 година, дешифрују избледеле странице и сместе у књижицу џепног формата. Дневник је изашао 2009. године, насловљен „Забелешке – ратни дневник”. У њему нема испаљеног метка, али има нешто што су ратне хронике, мемоари и дисертације „заборавили” да спомену. Описујући само оно што се у невеликој санитетској групи дешавало, дао је слику наличја ратовања, дакако на микроплану, али се с правом све може апсолутно уопштити.

Но, држимо се „Забележака”. Вељова санитетска јединица се повлачила од Алексинца, преко Косова и Метохије и Црне Горе ка Скадру. Путовање кроз Црну Гору је обојено тамним сликама:

„Коње смо склонили у неку државну шталу, а ми смо се разишли по селу да тражимо преноћиште у сувати, јер је бијо велики снег. Ја сам пошо и молио на 10 кућа. Нигде нисам мого наћи док нисам платијо два перпера, па сам ја и моја три друга преноћили на мокрој земљи без ватре. Ди смо год питали и молили, кисли и уморни, да се мало одморимо, увек смо добијали одговор од жена: „Не може” и „Нема ди, светог ми Василија”, а кад им понудимо перпере, онда – може”.

Даље записује да често нису могли да добију ни воде, па наводи: „Спомоћу пушке морали смо да отмемо један бунар да би скували качамак од брашна које смо сами путем набавили за наше паре”.

Добар део ратног дневника је слика односа надређених и њихових рођака и пријатеља према обичном борцу. Слика грабежи, привилегија, шићарења на муци већине, у времену националне катастрофе. Ево два примера на самом почетку повлачења:

„При евакуацији Ниша и главног санитетског магацина, др Милутин (Капша, командир санитета – прим. Б. Л.) је отерао својој кући у Нишу двоја пуна кола најфинијиг ствари (...) у вредности 6.000 динара. Г. Милан Живчић из Лесковца, благајник на нашем воду, оставијо је један вагон ствари код своје куће у Лесковцу. То су ствари, такође, из магацина Црвеног крста”.

Писац дневника, очито преосетљив на социјалну неправду, описао је више случајева код дељења следовања. Понајвише их је из краћег бивовања у околини Љеша, док су чекали савезничке лађе. Од трске су, које је било у изобиљу, прво саградили „салу за ручавање, и седење, и коцкање”. После су саградили шталу, две кујне, фуруну за печење хлеба и кафану. „У кафани су продавали кафу, чај и ракију. Шећер, кафу и чај командир требује за болеснике, па продаје у кафани”, записује болничар Вељо Даничић.

У привременом логору су дочекана оба Божића. Ево како:

„Кад је бијо швапски Божић по новом календару за 1915. годину, заробљеници који су били са нама, а било је њиг 20, сваки је добио за тај дан по 12 парчета шећера и осам комада пексимета. А наш Божић српски кад је бијо, ми српски болничари добили смо по једно и по парче шећера и по један комад пексимета. Из овога се види да је наш командир доктор Капша више волијо аустринске заробљенике и више водијо рачуна о њима него о нама Србима”. – Подоста је примера мућке старешина са оскудним следовањима за војнике и болеснике.

Из Драча је Велисав, 10. јануара 1916, енглеском лађом, стигао на Сицилију, а онда у маринску болницу у Феривилу (Тунис). Пет месеци је ту, у болници број 1 (било их је још две), помагао у лечењу око 5.000 српских болесних војника. А 15. јуна се укрцава на француску лађу „Канада” и одлази на Солунски фронт. Најјачи утисак са испраћаја на Велисава оставља адмирал Емил Гепрат, заповедник у Бизерти:

„На улазу у пристаниште нас је сачекао адмирал Гепрат. И док смо сви прошли, он је стајао мирно и сваку чету отпоздравијо. (...) Њега познаје сваки српски војник који је год дошао у Африку. Он је често обилазио логоре и болнице где су год се наши војници налазили”.

Најзад, наведимо и речи рецензената о Даничићевим „Забелешкама”. Академик Василије Крестић: „Ратни дневник Велисава Веља Даничића заслужује да буде објављен, јер, и после непуних сто година од времена када је настао, саопштена запажања нису изгубила на актуелности. Напротив, она и данас могу да делују упозоравајуће, отрежњујуће и освешћујуће”. Милован Витезовић: „Велисав је прописао, згранут свим нечасним поступцима, нарочито оних који би морали да воде бригу о повереним им људима, једноставно исписујући почињене неправде, са правописним грешкама, али са непогрешивим осећајем за правду”.

Вељо се, касније, још неко време бавио абаџилуком, а пензију је дочекао са шест својих одликовања, слично Милунки Савић, као школски послужитељ.