Деда Мраз у пензији

Деда Мраз јесте у годинама за пензију, али није показивао намеру да у њу оде. Истина, његови пакетићи су у последњих неколико година нешто празнији и лакши. Или је драгог старца снага заиста издала, па не може више да понесе колико некада, или га је осиромашила економска криза.

Несумњиво притиснута том кризом, Влада Србије је ове године Деда Мраза „отерала у пензију” и завела му мере штедње као и осталим умировљеницима. Тако ће деца запослених у републичкој влади и скупштини остати без новогодишњих пакетића.

Свакако су многи становници Србије, фрустрирани лошим животним стандардом, примили ту вест као испуњење правде. Нарочито просветари и медицинари, који штрајкују због мера штедње.

Али, има и демагогије у одлуци да се малишанима, које на сваки начин ваља заштитити од мука одраслих, ускрати новогодишњи поклон. Не би Србија банкротирала само због тог трошка. Па ни због једнократне помоћи од 19.000 динара за запослене у Народној скупштини са примањима испод републичког просека. Она је прекјуче одобрена, а јуче је повучена под налетом негативних коментара, мада су неке од тих најнижих плата у парламентарним службама слабије од оних које имају портири у јавним предузећима или касирке у бољим трговинама. Додуше, нису мање од пензија срезаних ради штедње.

Управо су јавна предузећа та због којих ћемо, пре него због ових издатака, упасти у још већу дубиозу. Паметније би било да је неко питао ЕПС због чега, како пишу таблоиди, купује 1.000 литара вискија и квалитетне ракије, стотине скупих бомбоњера и десетине килограма бадема, индијског ораха, пистаћа и осталих грицкалица.

Из тог угла разумљивија је и владина забрана за новогодишње пакетиће. Јер, није објављено колико би то коштало и колико је то уопште пакетића – а тај податак посредно говори и о величини јавног сектора. Истог оног који ћемо кресати тек од наредне године, што одавно одлажемо, док се српска каса празни.

То је решење, уместо да министарка Кори Удовички поручује просветарима да им плате нису толико мале, да су, штавише, довољне да буду мотивисани за свој посао – образовање и васпитање деце, па и оне што остају без пакетића. Треба срезати истинске вишкове, увести платне разреде у јавни сектор тако да сви буду једнако плаћени за једнак посао. Само, ни платни разреди неће важити за јавна предузећа – што не би ни било нужно да она послују тржишно, па да свако у њима прима по учинку. А поента реформи јесте да сви поднесу равномеран терет кризе и да свако зарађује колико је заслужио. И да деца добијају поклоне барем за празник.