Deda Mraz u penziji

Deda Mraz jeste u godinama za penziju, ali nije pokazivao nameru da u nju ode. Istina, njegovi paketići su u poslednjih nekoliko godina nešto prazniji i lakši. Ili je dragog starca snaga zaista izdala, pa ne može više da ponese koliko nekada, ili ga je osiromašila ekonomska kriza.

Nesumnjivo pritisnuta tom krizom, Vlada Srbije je ove godine Deda Mraza „oterala u penziju” i zavela mu mere štednje kao i ostalim umirovljenicima. Tako će deca zaposlenih u republičkoj vladi i skupštini ostati bez novogodišnjih paketića.

Svakako su mnogi stanovnici Srbije, frustrirani lošim životnim standardom, primili tu vest kao ispunjenje pravde. Naročito prosvetari i medicinari, koji štrajkuju zbog mera štednje.

Ali, ima i demagogije u odluci da se mališanima, koje na svaki način valja zaštititi od muka odraslih, uskrati novogodišnji poklon. Ne bi Srbija bankrotirala samo zbog tog troška. Pa ni zbog jednokratne pomoći od 19.000 dinara za zaposlene u Narodnoj skupštini sa primanjima ispod republičkog proseka. Ona je prekjuče odobrena, a juče je povučena pod naletom negativnih komentara, mada su neke od tih najnižih plata u parlamentarnim službama slabije od onih koje imaju portiri u javnim preduzećima ili kasirke u boljim trgovinama. Doduše, nisu manje od penzija srezanih radi štednje.

Upravo su javna preduzeća ta zbog kojih ćemo, pre nego zbog ovih izdataka, upasti u još veću dubiozu. Pametnije bi bilo da je neko pitao EPS zbog čega, kako pišu tabloidi, kupuje 1.000 litara viskija i kvalitetne rakije, stotine skupih bombonjera i desetine kilograma badema, indijskog oraha, pistaća i ostalih grickalica.

Iz tog ugla razumljivija je i vladina zabrana za novogodišnje paketiće. Jer, nije objavljeno koliko bi to koštalo i koliko je to uopšte paketića – a taj podatak posredno govori i o veličini javnog sektora. Istog onog koji ćemo kresati tek od naredne godine, što odavno odlažemo, dok se srpska kasa prazni.

To je rešenje, umesto da ministarka Kori Udovički poručuje prosvetarima da im plate nisu toliko male, da su, štaviše, dovoljne da budu motivisani za svoj posao – obrazovanje i vaspitanje dece, pa i one što ostaju bez paketića. Treba srezati istinske viškove, uvesti platne razrede u javni sektor tako da svi budu jednako plaćeni za jednak posao. Samo, ni platni razredi neće važiti za javna preduzeća – što ne bi ni bilo nužno da ona posluju tržišno, pa da svako u njima prima po učinku. A poenta reformi jeste da svi podnesu ravnomeran teret krize i da svako zarađuje koliko je zaslužio. I da deca dobijaju poklone barem za praznik.