Шалом плесу израелском

Од специјалног извештача„Политике”

Тел Авив – Много је скептика било, посебно међу „експертима”, када се пре двадесет пет година Јаир Варди, са још неколико визионара, осмелио да оствари свој животни сан и основао „Сузан Делал центар”, дом у коме се устоличила савремена израелска игра. Већ дуго његов директор гордо корача овим пријатним,осунчаним комплексом палми и наранџи, у чијем је средишту ова креативна арена савременог плеса Тел Авива, али и читаве земље. Под њеним скутом су и театар и музика, али оно што Центар уздиже у сам врх светских фестивала је „Сузан Делал експоужр”, њиховгодишњи играчки сајам на коме се окупљају релевантни менаџери, експерти, новинари, критичари: да виде, да купе, договоре, уговоре, размене, да се упознају – и друже.

Када домаћине упитате где је тајна високог нивоа уметности игре у једној објективно геополитички нестабилној земљи, са много других брига, и како то да се у њој рађа толико талентованих кореографа, школују стотине и стотине играча савремене игре, чак и извози кореографска памет у западне земље? Одговориће вам да је све у страсти и љубави према игри, да је Израел савремена земља која и у том смислу иде напред, да су Израелци физички предиспонирани за савремени плес, да поседују одређену дисциплину и енергију без које добре игре нема, да држава и спонзори финансијски обилато подстичу кореографску креацију... Довољно да се објасни овај феномен, ако је то уопште и потребно.

Тек, она прогресија у уметности игре не престаје: од Кранка – Килијан и Нојмајер, од Килијана – Дуато и Лајтфут, а овде од Нахарина генерације младих израелских кореографа потеклих из његових ансамбала. Чудесни вирус игре овде не мирује. Можда је у том плођењу и тајна коју је давно зачела чувена Марта Грејам, са баронесом Ротшилд, оснивајући 1964. „Батшева компанију”.Сви су они после пролазили икроз „Сузан Делал центар” да их мудри Јаир Варди пропусти кроз строги суд критике и публике. Неки су постајали веће или мање кореографске звезде, а  то сазвежђе и нас је поприлично осветлило. Јер тандем Гај Вајцман – Рони Хавер, Јасмин Вардимон и Дана Рутенберг постављали су комаде и за српску савремену играчку сцену.

Када Вардија питате како се бори са том армијом кореографа од којих свако граби своје место под сунцем, он спремно одговара: „Ја сам њима потребан, да их винем. Сви они су моја породица.” Потврда тога је да двадесет пет година никоме није пало напамет да га смени!

Онај кога у скорије време нико неће превазићи, Охад Нахарин, чије је дело представљено и на „Београдском фестивалу игре”, био је краљ и овогодишње плесне смотре. Његово кореографско дело „Хол”, специјално прављено за кружни Варди студио у „Сузан Делал центру”, метафора је за друштво у коме живимо, слика силовите агресије наше свакодневице, са мало, врло мало нежности. Кореограф генијалних идеја користи све три димензије простора, што је у игри реткост. На осмоугаоној сцени изнад глава публике савршени играчи вас својим плесом прикују за столицу, док горе, иза заштитних металних решетки за рефлекторе, леже и висе тела играчица. Посебна занимљивост је што се на истом кореографском материјалу смењују из представе у представу мушки и женски играчи. Дакле, једном су на осмоугаоном платоу играчи, а на плафону играчице, други пут обрнуто. Нахарин помера границе чинећи људско тело моћним инструментом, у коме оба пола имају подједнаку шансу. Он не воли да објашњава своје дело. И то је део његове необичне природе. Зато није случајно што је у фестивалском каталогу само његова представа без икаквог резимеа. Ни најкраћег.

Још једна израелска кореографкиња, Шарон Ејл, обогаћује играчку естетику радом над телом у минималистичком комаду „Килер пиг”. Сопственој кореографској лексици она додаје светлосне ефекте којим тело добија једну посве нову сценску димензију. Фасцинирају избрушени покрети стопала, руку, главе и рамена, ти прецизно полирани детаљи. Није претерано рећи: до сада невиђен кореографски језик!

И на крају треће дело, које малобројне посетиоце оставља без даха, је „Ацорд” Еле Ротшилд, одигран у једној малој галерији у коју може да стане само дванаест гледалаца. У црној клаустрофобичној кутији од неколико квадрата креће се кореографкиња, иначе некадашња чланица трупе „Батшева”, окружена предметима и висећим играчкицама, у покушају да нађе сопствено биће у мноштву објеката, знакова и предмета. Изванредна минималистичка, духовита креација, у перформансу синтези игре, текста и живе музике.

На овом престижном фестивалу представили су се и многи други релевантни израелски кореографи са репутацијом у земљи и свету. Поменимо само неке: Идан Шараби, Инбал Пинто, Јоси Берг и Одад Граф, Сахар Азими, Јасмин Годер, Барак Маршал, Дана Рутенберг, Марија Конг, Рој Асаф и други.

Сви су своји, сви трагачи за новим, међусобно се подржавају, публика их воли. А ово последње, по Охаду Нахарину, јако је важно: „Не морате разумети рад који гледате. Аутора скоро да није ни брига за то. Он изнад свега жели да буде вољен.”

Марија Јанковић-Шеховић