Губитак господственог Београда је бесповратан

У кратком временском размаку, „Академска књига” из Новог Сада, објавила је две изузето занимљиве студије Мирка Магарашевића (1946), песника, преводиоца, књижевног критичара, аутора петнаестак песничких збирки и књига есеја. У студији „Српска критичка поезија”, Магарашевић захвата временски период од пет деценија (1962–2013), а у књизи „Трагом Црњанског”, аутор открива свој лични однос према великом писцу, с којим је његова породица у родбинској вези. Вида и Милош Црњански ушли су у породични круг Магарашевића 1927. године, и од тада су делили топлоту родбинских веза.

Критичка свест, кажете, потреба је за модерним. А модерни могу бити песници различитих генерација?

Потреба за модерним превазилази просторе пуке лирске исповести и приватности колико и све видове патетичне „епике”. Критичка свест у српској поезији је врх модерности и показује колико је „ангажованост” многих песника после 1945. била слеп рукавац поезије у идеолошкој служби. Критичка свест веома зрачи кроз дело неколико песничких генерација – од Миодрага Павловића, Србе Митровића, Љубе Симовића, Миодрага Станисављевића, Милована Данојлића, Гојка Ђога, до Раше Ливаде, Ибрахима Хаџића, Предрага Чудића, Небојше Васовића, Милана Ђорђевића, Милоша Комадине, Немање Митровића, Марије Кнежевић, Ненада Милошевића, а нема је код многих других песника који сада мисле да „имају” такву свест.

Када сте упознали Милоша Црњанског?

Захваљујући родбинским и пријатељским везама мојих родитеља са паром Црњански, стао сам пред Милоша већ у мају 1966. Књига „Трагом Црњанског” осветљава то узбудљиво искуство.

У којој мери вас је он подстакао да се бавите књижевношћу?

Подстицала ме је врхунска имагинација, лепота реченице, јединствен стил Милоша Црњанског.

Од Црњанског сте још 1966. добили „потврду” да сте песник?

Да, о том несвакидашњем искуству живописно сведоче уводни есеји у књизи „Трагом Црњанског”. Убрзо су то „оверили” и наши водећи песници: Васко Попа, Миодраг Павловић, Јован Христић и Иван В. Лалић! Потом и водећи критичари епохе.

На пријему у Удружење књижевника Србије, Црњански је младим писцима поручио: „Неће те боље писати када будете имали стан.” Добар савет?

Тај Милошев савет је искрен и тачан. Заступа идеју стваралачке и моралне непоткупљивости. Пориче нашу дугу идеолошку „праксу”: „Постани ангажован, па ћеш од партије добити стан!”Таква „услуга” никада неће песника учинити ни бољим, ни „значајним”, ни „великим”.

Често помињете „господски Београд”. Шта је од тог Београда остало?

Занимљиво питање! Црњански је био део и сведок међуратног елитног Београда! Од тог, заиста господског Београда, данас је остало само небо „на ком све почива и нестаје, као на сну”, о чему Црњански убедљиво сведочи. Данас, на сваком кораку се види да је губитак господственог Београда бесповратан. И задуго ненадокнадив. Све је то последица грешака и огромних заблуда. У Србији, елита се није спасавала, развијала и одржавала, него је деценијама била потискивана, порицана и брисана. То је наша општа несрећа која је разорно погодила све области јавног деловања, а не само обичајну и вишу културу.

Црњански критички говори о деловању Коче Поповића, Марка Ристића и Кристе Ђорђевића, у српској култури. Шта им замера?

Милош нашим међуратним левичарима „са деснице” – како то сјајно запажа професор Ломпар – отворено замера оно што се види већ 1935. у његовом тексту „Наши салонски комунисти”, замера им на идеолошком слепилу ренегатског духа! Иморализам разара, а нове сеобе настављају „старе” и довршавају оно што рат, као најстрашнији феномен, није „довршио”. Црњански је то осећао и знао боље од Андрића.

Да ли је Црњански добио место које му припада у нашој књижевности?

Црњански још није добио, како кажете, „место које му припада”. То потиче отуда што Црњански – баш као и Исидора Секулић – није припадао јату повлашћених писаца! Зато се значај његовог дела још истражује и открива, на опште задовољство! За то највеће заслуге имају професори Никола Милошевић, Мило Ломпар, Горана Раичевић, Миливој Ненин, Новица Петковић, и критичари Предраг Палавестра, Зоран Аврамовић, Витомир Теофиловић, Милан Радуловић, Слађана Јаћимовић, Новица Милић, Александар Петров...

Књигу „Трагом Црњанског” означавате као есеј, иако у њој има много романескних елемената?

Књига „Трагом Црњанског” састоји се из два дела. Први садржи документарне и портретне есеје у којима заводљив, мултижанровски стил, на тренутке, ствара и „романескни” утисак који читаоце, већ чујем, привлачи и очарава. Други део књиге чине аналитички есеји о „Стражилову”, о старом Београду, 1930–1936, како га је видео сам Црњански. Ту је и тумачење погледа Исидоре Секулић на појаву путописа „Љубав у Тоскани”, анализа тонова и поетике „Ламента над Београдом”, уводно расветљавање дипломатске улоге и доприноса Црњанског у прва три тома његових „Ембахада”, а ту је и мој осврт на лошу и добру позицију наше критике („Црњански, данас”) према пишчевом незаборавном делу. Заслугом „Академске књиге” пред читаоцима је скроз несвакидашњи изазов! Српска критичка поезија је новост и сласт за љубитеље поезије, а есеји о Црњанском, писани из портретног, и до сада, непознатог породичног угла, мислим да су потпуна књижевна новост. Остаје да читалачка публика провери ове понуђене изазове.

Зоран Радисављевић