Gubitak gospodstvenog Beograda je bespovratan

U kratkom vremenskom razmaku, „Akademska knjiga” iz Novog Sada, objavila je dve izuzeto zanimljive studije Mirka Magaraševića (1946), pesnika, prevodioca, književnog kritičara, autora petnaestak pesničkih zbirki i knjiga eseja. U studiji „Srpska kritička poezija”, Magarašević zahvata vremenski period od pet decenija (1962–2013), a u knjizi „Tragom Crnjanskog”, autor otkriva svoj lični odnos prema velikom piscu, s kojim je njegova porodica u rodbinskoj vezi. Vida i Miloš Crnjanski ušli su u porodični krug Magaraševića 1927. godine, i od tada su delili toplotu rodbinskih veza.

Kritička svest, kažete, potreba je za modernim. A moderni mogu biti pesnici različitih generacija?

Potreba za modernim prevazilazi prostore puke lirske ispovesti i privatnosti koliko i sve vidove patetične „epike”. Kritička svest u srpskoj poeziji je vrh modernosti i pokazuje koliko je „angažovanost” mnogih pesnika posle 1945. bila slep rukavac poezije u ideološkoj službi. Kritička svest veoma zrači kroz delo nekoliko pesničkih generacija – od Miodraga Pavlovića, Srbe Mitrovića, Ljube Simovića, Miodraga Stanisavljevića, Milovana Danojlića, Gojka Đoga, do Raše Livade, Ibrahima Hadžića, Predraga Čudića, Nebojše Vasovića, Milana Đorđevića, Miloša Komadine, Nemanje Mitrovića, Marije Knežević, Nenada Miloševića, a nema je kod mnogih drugih pesnika koji sada misle da „imaju” takvu svest.

Kada ste upoznali Miloša Crnjanskog?

Zahvaljujući rodbinskim i prijateljskim vezama mojih roditelja sa parom Crnjanski, stao sam pred Miloša već u maju 1966. Knjiga „Tragom Crnjanskog” osvetljava to uzbudljivo iskustvo.

U kojoj meri vas je on podstakao da se bavite književnošću?

Podsticala me je vrhunska imaginacija, lepota rečenice, jedinstven stil Miloša Crnjanskog.

Od Crnjanskog ste još 1966. dobili „potvrdu” da ste pesnik?

Da, o tom nesvakidašnjem iskustvu živopisno svedoče uvodni eseji u knjizi „Tragom Crnjanskog”. Ubrzo su to „overili” i naši vodeći pesnici: Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Jovan Hristić i Ivan V. Lalić! Potom i vodeći kritičari epohe.

Na prijemu u Udruženje književnika Srbije, Crnjanski je mladim piscima poručio: „Neće te bolje pisati kada budete imali stan.” Dobar savet?

Taj Milošev savet je iskren i tačan. Zastupa ideju stvaralačke i moralne nepotkupljivosti. Poriče našu dugu ideološku „praksu”: „Postani angažovan, pa ćeš od partije dobiti stan!”Takva „usluga” nikada neće pesnika učiniti ni boljim, ni „značajnim”, ni „velikim”.

Često pominjete „gospodski Beograd”. Šta je od tog Beograda ostalo?

Zanimljivo pitanje! Crnjanski je bio deo i svedok međuratnog elitnog Beograda! Od tog, zaista gospodskog Beograda, danas je ostalo samo nebo „na kom sve počiva i nestaje, kao na snu”, o čemu Crnjanski ubedljivo svedoči. Danas, na svakom koraku se vidi da je gubitak gospodstvenog Beograda bespovratan. I zadugo nenadoknadiv. Sve je to posledica grešaka i ogromnih zabluda. U Srbiji, elita se nije spasavala, razvijala i održavala, nego je decenijama bila potiskivana, poricana i brisana. To je naša opšta nesreća koja je razorno pogodila sve oblasti javnog delovanja, a ne samo običajnu i višu kulturu.

Crnjanski kritički govori o delovanju Koče Popovića, Marka Ristića i Kriste Đorđevića, u srpskoj kulturi. Šta im zamera?

Miloš našim međuratnim levičarima „sa desnice” – kako to sjajno zapaža profesor Lompar – otvoreno zamera ono što se vidi već 1935. u njegovom tekstu „Naši salonski komunisti”, zamera im na ideološkom slepilu renegatskog duha! Imoralizam razara, a nove seobe nastavljaju „stare” i dovršavaju ono što rat, kao najstrašniji fenomen, nije „dovršio”. Crnjanski je to osećao i znao bolje od Andrića.

Da li je Crnjanski dobio mesto koje mu pripada u našoj književnosti?

Crnjanski još nije dobio, kako kažete, „mesto koje mu pripada”. To potiče otuda što Crnjanski – baš kao i Isidora Sekulić – nije pripadao jatu povlašćenih pisaca! Zato se značaj njegovog dela još istražuje i otkriva, na opšte zadovoljstvo! Za to najveće zasluge imaju profesori Nikola Milošević, Milo Lompar, Gorana Raičević, Milivoj Nenin, Novica Petković, i kritičari Predrag Palavestra, Zoran Avramović, Vitomir Teofilović, Milan Radulović, Slađana Jaćimović, Novica Milić, Aleksandar Petrov...

Knjigu „Tragom Crnjanskog” označavate kao esej, iako u njoj ima mnogo romanesknih elemenata?

Knjiga „Tragom Crnjanskog” sastoji se iz dva dela. Prvi sadrži dokumentarne i portretne eseje u kojima zavodljiv, multižanrovski stil, na trenutke, stvara i „romaneskni” utisak koji čitaoce, već čujem, privlači i očarava. Drugi deo knjige čine analitički eseji o „Stražilovu”, o starom Beogradu, 1930–1936, kako ga je video sam Crnjanski. Tu je i tumačenje pogleda Isidore Sekulić na pojavu putopisa „Ljubav u Toskani”, analiza tonova i poetike „Lamenta nad Beogradom”, uvodno rasvetljavanje diplomatske uloge i doprinosa Crnjanskog u prva tri toma njegovih „Embahada”, a tu je i moj osvrt na lošu i dobru poziciju naše kritike („Crnjanski, danas”) prema piščevom nezaboravnom delu. Zaslugom „Akademske knjige” pred čitaocima je skroz nesvakidašnji izazov! Srpska kritička poezija je novost i slast za ljubitelje poezije, a eseji o Crnjanskom, pisani iz portretnog, i do sada, nepoznatog porodičnog ugla, mislim da su potpuna književna novost. Ostaje da čitalačka publika proveri ove ponuđene izazove.

Zoran Radisavljević