Опозиција и тензије

Да ли би премијер Србије Александар Вучић, поред фабрика, мостова или нових зграда, морао да отвори и неку, нову опозициону странку, у којој би посао или барем нову шансу добили неки незапослени лидери без перспективе, активисти без странке или гласачи без алтернативе. Није реч о некаквом подгревању политичке ироније, која се на столу обично нађе када останете без елементарне грађанске храбрости или идеје како се из политичког тунела излази. Није реч ни о обради политичког хита од пре неколико година који је говорио да је бивши председник Србије Борис Тадић створио напредњаке како би ослабио опозицију али је заправо неповратно ослабио себе. Реч је о опозицији која испарава из политичког система и сели се у неке непознате крајеве, а власт се понаша као да је незасита неман која ће је срушити на првом следећем кораку.

Тако се у Србији појавио невероватан социолошки феномен – власт повлачи читав низ непопуларних потеза, често се понаша бахато, али на изборима веома убедљиво тријумфује. А испред штандова опозиције, на којима се потписује против смањења плата и пензија, можете да видите групу људи само када изађу из оближњег аутобуса. Има ли логичног објашњења за ту конструкциону грешку у политичкој сцени Србије? И којим се горивом покреће та сцена – осећајем свемоћи унутар владајућих кругова, страхом који паралише опозицију или потребом обичних бирача да после деценије одглумљене демократије и истинског лоповлука мало осете чврсту руку. Тај тренд може да се заустави прилично једноставно – да опозиција доживи промене које су на себи спровели Николић и Вучић пре неколико година или да се појаве неки нови лидери, којима кичма није одавно страдала у пословно-политичким комбинацијама. Или да сама власт схвати да би морала да негује опозицију и критичаре свих боја, како се не би удавила у љубави према сопственој моћи.

Јер ни за једну власт није добро када се у Лучанима догоди још један незабележен феномен – ниједна опозициона, парламентарна странка није учествовала на изборима, а грађани су могли да бирају између три листе владајуће странке и једне ванпарламентарне странке. А на изборима у Мионици, где је учествовала Демократска странка (Тадићева странка је и ту одлучила да апстинира), носилац листе ДС-а физички је нападнут, а министар полиције Небојша Стефановић обратио се јавности у својству потпредседника СНС. Није саопштио да је полиција расветлила инцидент и ухапсила нападаче на локалног лидера ДС већ је, после опаске о плебисцитарној подршци СНС-у, приметио да на изборима на којима учествује ДС обично има тензија. У општини Лучани њих, тензија, није било. Јер, није било ни демократа. Зато би било добро да неко у власти ипак схвати да су Србији, као и сваком демократском друштву, потребне тензије, спорови и расправе.