Opozicija i tenzije

Da li bi premijer Srbije Aleksandar Vučić, pored fabrika, mostova ili novih zgrada, morao da otvori i neku, novu opozicionu stranku, u kojoj bi posao ili barem novu šansu dobili neki nezaposleni lideri bez perspektive, aktivisti bez stranke ili glasači bez alternative. Nije reč o nekakvom podgrevanju političke ironije, koja se na stolu obično nađe kada ostanete bez elementarne građanske hrabrosti ili ideje kako se iz političkog tunela izlazi. Nije reč ni o obradi političkog hita od pre nekoliko godina koji je govorio da je bivši predsednik Srbije Boris Tadić stvorio naprednjake kako bi oslabio opoziciju ali je zapravo nepovratno oslabio sebe. Reč je o opoziciji koja isparava iz političkog sistema i seli se u neke nepoznate krajeve, a vlast se ponaša kao da je nezasita neman koja će je srušiti na prvom sledećem koraku.

Tako se u Srbiji pojavio neverovatan sociološki fenomen – vlast povlači čitav niz nepopularnih poteza, često se ponaša bahato, ali na izborima veoma ubedljivo trijumfuje. A ispred štandova opozicije, na kojima se potpisuje protiv smanjenja plata i penzija, možete da vidite grupu ljudi samo kada izađu iz obližnjeg autobusa. Ima li logičnog objašnjenja za tu konstrukcionu grešku u političkoj sceni Srbije? I kojim se gorivom pokreće ta scena – osećajem svemoći unutar vladajućih krugova, strahom koji parališe opoziciju ili potrebom običnih birača da posle decenije odglumljene demokratije i istinskog lopovluka malo osete čvrstu ruku. Taj trend može da se zaustavi prilično jednostavno – da opozicija doživi promene koje su na sebi sproveli Nikolić i Vučić pre nekoliko godina ili da se pojave neki novi lideri, kojima kičma nije odavno stradala u poslovno-političkim kombinacijama. Ili da sama vlast shvati da bi morala da neguje opoziciju i kritičare svih boja, kako se ne bi udavila u ljubavi prema sopstvenoj moći.

Jer ni za jednu vlast nije dobro kada se u Lučanima dogodi još jedan nezabeležen fenomen – nijedna opoziciona, parlamentarna stranka nije učestvovala na izborima, a građani su mogli da biraju između tri liste vladajuće stranke i jedne vanparlamentarne stranke. A na izborima u Mionici, gde je učestvovala Demokratska stranka (Tadićeva stranka je i tu odlučila da apstinira), nosilac liste DS-a fizički je napadnut, a ministar policije Nebojša Stefanović obratio se javnosti u svojstvu potpredsednika SNS. Nije saopštio da je policija rasvetlila incident i uhapsila napadače na lokalnog lidera DS već je, posle opaske o plebiscitarnoj podršci SNS-u, primetio da na izborima na kojima učestvuje DS obično ima tenzija. U opštini Lučani njih, tenzija, nije bilo. Jer, nije bilo ni demokrata. Zato bi bilo dobro da neko u vlasti ipak shvati da su Srbiji, kao i svakom demokratskom društvu, potrebne tenzije, sporovi i rasprave.