Искрени доживљај света

Чачак – Пред крај 19. века Чачак полако губи изглед оријенталне паланке и постаје варош европског духа. Стари начин живота изменио се под утицајем нових струјања која су долазила из престонице или са досељеницима из Аустроугарског царства.

Привредни и друштвени развој утицао је на стварање младог грађанског слоја који су сачињавали са једне стране занатлије фабриканти и трговци, а са друге државни намештеници, просветни и здравствени радници и чиновници.

Једна од таквих грађанских породица била је и кућа Драгића и Милице Ћирковић. Они су имали занатску и трговачку радњу у центру града, на Великој пијаци. Становали су у Цветној улици, недалеко од градског језгра.

У кући која и данас постоји рођена су им деца Даринка, Драган и Љубомир. Године 1910. на месту где им се налазила радња почели су да зидају нову кућу, по европском угледу, строгих класицистичких линија са пословним просторијама у приземљу и стамбеним на спрату.

Трг – Велика пијаца био је поприште несташлука Драгана Ћирковића, за кога је мајка говорила да су за време обеда морали да га везују за столицу, јер је између залогаја имао обичај да оде од стола и ради стој на рукама.

Таква немирна природа одвела га је једног хладног фебруарског дана на Мораву. После тог зимског купања изгубио је слух и у другом разреду гимназије морао је да напусти редовно школовање.

Можда је тај губитак утицао да се у дечаку пробуди сигурно већ постојећи таленат за линију и боју, који је ускоро почео да показује илуструјући узглавља кревета у стричевој радионици намештаја, или цртајући шеме за младе чачанске везиље ученице Женске грађанске школе.

Ово су упутнице с почетка животописа чачанског сликара Драгана Ћирковића (1909–1976), којем је Завичајно друштво „Чачани” недавно посветило омаж. Сликареви синови, Драгић и Љубиша, за „Политику” причали су о оцу, о његовом животу и раду.

Окружен тишином, Драган је проводио сате и дане цртајући и сликајући. Све самоуко, без могућности да сазна да ли та дела имају било какву уметничку вредност. Стога се може само замислити колика је била његова срећа када је добио позитиван одговор на молбу да буде примљен у Уметничку школу у Београду.

Још за студентских дана понашао се као зрео сликар, што потврђују уља настала половином тридесетих. Мало је сликара његове генерације који у то време тако суверено остварују јединство облика, боје и простора, не скривајући ни потез, ни гест, ни физичку материјалност боје. Сликао је брзим потезима са изванредном оркестрацијом љубичастих, плавозелених и окер тонова у пуној светлости и сјају.

За разлику од вршњака са класе који су махом остали у престоници, иако и стамбено и материјално обезбеђен у Београду, одлучује да се, по завршетку студија 1938. године, врати у родни град, где наредне 1939. године приређује прву самосталну изложбу. Била је то уједно прва самостална изложба једног академског сликара у Чачку.

На његовим делима из тог периода видљиво је напуштање модулације у корист линеаризма и плошности. Тим, за њега прелазним периодом, улази у ратне године, када готово потпуно престаје да слика.

Покушао је потом, као и многи други непосредно после рата, да део својих слика стави у службу долазећег времена. Али, поред дела сликаних „за више друштвене циљеве”, наставља своју интимну сликарску еволуцију, посвећујући се све више чачанским визурама.

Атеље смешта у очеву радњу, након што је његовом оцу било забрањено даље бављење трговином. Повереник за просвету шаље решење да именовани може у свом локалу отворити изложбу уметничких радова.

Тако је Драганов дућан постао и својеврсна галерија у којој су се многи Чачани први пут сусрели са уметничком сликом или скулптуром. Сликарев атеље постао је место окупљања младих љубитеља уметности (неки од њих, као Богић Рисимовић, кренуће његовим стопама или се доказати у другим областима као Бранко В. Радичевић, Пуриша Ђорђевић...)

У тишини скромног атељеа не живи само сликар, већ и један део давно несталог Чачка, очуваног само у сећању из детињства, које за њега није било увек срећно, јер је у то време потпуно изгубио слух. Али, иако сам није више могао да чује звук, његова је палета доцније, кад је постао сликар, била утолико звучнија.

Тако распеване боје могу се наћи само код оних сликара који свим чулима осећају природу и све оно што се око њих догађа. Такве су и његове слике старог Чачка, који је поставши једном сликарева преокупација остао то деценијама.

Те слике нису ни фотографски ни фактографски документ, већ један искрени доживљај свега онога што се годинама догађало испред дома у којем је уметник одрастао међу ситним трговцима и кафеџијама, казанџијама и телалима, абаџијама и бадаваџијама, градским дамама и полицајцима, међу другим живим и мртвим стварима које су давале боју, звук и мирис старом Чачку. И све слике зраче неким посебним оптимизмом.

Ниједна боја из широког спектра и распеваног колорита Драган Ћирковића ни за нијансу није потамнела. Тако се сликар старог Чачка одужио свом граду.