Победа поезије над песником

Саша Хаџи Танчић (1948), приповедач, романсијер, песник и есејиста, објавио је десетак књига приповедака, четири романа, три збирке песама, пет књига књижевних огледа, три књижевне студије. Београдски „Рад” објавио је недавно његову нову књигу приповедака „Ратна престоница”, а Нишки културни центар, у библиотеци „Вертикале”, књигу есеја, огледа и чланака „Из дубине књижевног дела”. У овој књизи су, између осталог, и есеји о стваралаштву Стевана Сремца, Борисава Станковића, Иве Андрића, Бранка Миљковића, Миодрага Павловића, Милисава Савића, Jовице Аћина, Горана Петровића, Гордане Tодоровић, Слободана Ракитића, Звонимира Kостића и Христа Георгијевског. Саша Хаџи Танчић је, тренутно, директор Народног позоришта у Нишу.

Како се писац сналази у улози директора?

Данас није лако руководити. Тим пре ако носите у себи уверење да је култура код нас у новије време жртвована, драматично потцењена. У томе сам видео и кризу нишког театра. Стање је прилично измењено, кућа стабилизована – а како, то моја душа зна. Све теже усклађујем књижевни рад и руковођење, па ћу се сачувати за литературу.

Прошле године сте обележили велики јубилеј?

Минуло је сто двадесет година од оснивања и поводом тога датума посебним програмом, који је директно преносила Телевизија Србије на Другом каналу, подсетили смо са респектом на уметничке учинке генерација које су нам претходиле, почев од негда активног и иницијативног књижевника Стевана Сремца и великана глуме Добрице Милутиновића. Пред нама је време будуће, а до њега је пут далек, и садашњи.

Може ли сарадња са београдским позориштима да буде боља?

И те како. И већ радимо на томе, све смо интересантнији позориштима „у кругу двојке”, пре свега Народном позоришту, с којим смо обновили споразум о сарадњи, али и са Београдским драмским. Наравно, заокупљени при томе сродним проблемима: застарелошћу организације и новим местом уметности сцене у новим друштвеним околностима и у новом веку.

Пишете прозу и есеје. Како се то прелама у Вашем, жанровски разуђеном опусу?

И када размишљам о књижевности и када стварам књижевност, између мојих романа и приповедака и мојих огледа и студија постоји узајамна унутрашња, пре свега поетичка веза. Осветљавам оно скривено у дубини књижевног дела (назначено насловом нове есејистичке књиге), оно што је обликом, ликовима и значењем писац „хтео да каже”, док у прози обликујем карактере, ликове, догађаје и стања, према фантастичном и поетском преосмишљавању животне у уметничку збиљу.

У новој књизи есеја кажете да је човек данас технолошки обогаћен, а људски осиромашен. Да ли је компјутерска ера донела више доброг или лошег литератури?

Попут природе зависне од светлости сунца јутарњег, поподневног или на заласку, пред нашим очима данас се смењују најразличитије перспективе и димензије, умножене слике умреженог света. Реалност се виртуализује, а визије визуализују. Магичном моћи компјутера, савремени човек већ се све мање препознаје ликом, као некад Нарцис у води, већ пољуљаном апсолутном вером у људске вредности.

Литература пак пре свега вазноси човека, његово достојанство и хуманитет. Нажалост, није ујединила човеково Ја у сталним променама, а ни биће писца и људи чију судбину дели.

Замиру, тврдите, људске и уметничке вредности. Трчимо ка будућности „без сутрашњице”. Нисте баш оптимиста?

Модерни човек је изгледа застарео. Филозоф Вајтхед је већ најавио опасност да догађаји могу превазићи човека као беспомоћан анахронизам. Сукоб између знања и етике, интелекта и савести, који је Хенри Томас Бакл предвидео пре два века, само потврђује неадекватну концепцију о нашој улози у свету. Нисам баш оптимиста, у праву сте, мада се увек чинило да је време последње и да наде нема. А има!

Мистерија око Бранка Миљковића није разрешена. Шта Ви мислите да ли је реч о самоубиству, што је званична верзија, или о убиству?

Миљковићев однос према смрти, који бисмо могли схватити и као принцип његове поетике, оставио је врло дубоке, заправо судбинске трагове у структури његовог певања и мишљења.

Мотивске и мотивационе сродности појединих Миљковићевих песама и поетских исказа („Исто је певати и умирати”, „Сада моје песме траже моју главу”, „Уби ме прејака реч”) сведоче о самотрагедији. Захваљујући сведочењима његових пријатеља писаца (пре свега Танасија Младеновића) можемо говорити о томе да је читав његов живот, физички и психички, био омеђен простором смрти и изазване трагедије. Победи поезије над песником приписујем пресудну важност.

У једном есеју кажете да је Балкан примирени вулкан, који може сваког часа, опет, да затресе свет. Шта, заправо, очекујете?

Управо то!