Балада о мајци

Након српског Европљанина Доситеја, те предбранковске поезије, појавише се славни певачи Милија, Тешан и Филип, стиже и богомдани Вук самоук, скупљач и приређивач песничког блага и аутор силних књига. Испод његовог гуња никну Бранко и пропева вуковским језиком, отварајући пут и у европске теме („Туга и опомена”)и облике (станца, јамб 11/10).

Све је то крунисано Даничићевим и Вуковим преводом Библије и Његошевом поезијом и филозофијом. Он је први у низу од шесторо величанствених, који су изнад свега поетски мислиоци и српски патриоти: Лаза Костић. Јован Дучић, Црњански, Десанка и Матија. Тројица су били и дипломате.

Тај круг затвара Матија Бећковић, наш савременик у 20. и 21. веку. Почео је да пева пре педесетак година, да би досад објавио обиман уметнички опус који га је прославио. Обишао је многе градове и континенте освајајући их двема уметностима – писаном поезијом и живом речи.

Матија нас повремено изненади новим и необичним темама и облицима. Међу њима је и песма „Мајка”, која је изазвала недоумице и питања какав је то жанр и да ли је ред писати о мајци патријарха Павла.

Ево првe од пет строфоида са укупно 29 стихова (са 4 стиха +7+10+5+3) без интерпункције:

Је ли још жива

Она ваша сестра

Код које сте одлазили

сваке недеље

Питам Патријарха Павла

На тај подстицај песничког субјекта, патријарх у монологу прича приповедно-баладну песму: Умрла је одавно/ Али то ми није сестра/ Него сестра од тетке/ А тетка ми је мајка/ Која ме подигла од колевке/ Кад се преудала/ Она што ме родила

Затим у свом стилу мења место боравка: Сад ја мислим/ Кад променим светом/ Прво ћу видети тетку/ Које сам се највише ужелео

Ко уз разум, има срце и душу, чуће у стихованим мотивима шум унутрашње мелодије мисли о судбини детета са две мајке – преудате и тетке мајке. То је исказано архаичним стилом и објективним тоном, без жалобне тоналности трагичних балада. Реч је о мало познатом жанру „приповедне песме” („причалице” или „баладичне песме”).

То се потврђује у трећем строфоиду, у коме приповедач каже да ће у „царству небескоме” бити довољно времена да се види и поразговара са библијским личностима, а у четвртом додаје:

Видећу и Светог Саву

И Цара Косовскога

И друге свете

Из рода нашега

Који су одбранили 

образ божји

Поента је у завршном терцету:

Видећу и мајку

Ако Бог да

И ако ме позна

Син је опростио мајци и жели да је види. Верујемо да ће Бог омогућити сусрет, али остаје дилема да ли ће га мајка познати, осетити и признати.

Поставља се питање каквим је поступком песник постигао објективан тон приповедача и тиме отклонио трагичну тоналност традиционалних балада. Учинио је то у првом реду депатетизацијом текста и променом облика стиха. Депатетизован текст избегава фигуративно сликање и трагичне смртоносне догађаје. Отишла је мајка, али се нашла друга мајка. Син може бити тужан, као и читалац, али је то без баладне жалобности.

Осим тога песник је сину дао текст прилагођен јединственом патријарху. Песник изванредно познаје његове писане и усмене беседе, па је креирао уверљив психолошки портрет приповедача. Он га је пресликао, тако да га читалац чује и види како прибрано и уздржано говори, па нам се чини да је песников коаутор.

Облик примењеног стиха такође битно отклања патос. Уместо традиционалне метричко-ритмичке структуре, овде имамо слободно уланчавање углавном кратких реченица, ретко синтагми или појединих речи. У овом случају налазимо углавном антикаденце на крају стиха (раст интонације), а неколико каденци на крају строфоида (спуштање интонације).

Све то доприноси објективном приповедању, у коме се патријарх истински радује обичним сусретима у новом, промењеном свету, где ће људи најзад да буду људи.