Balada o majci

Nakon srpskog Evropljanina Dositeja, te predbrankovske poezije, pojaviše se slavni pevači Milija, Tešan i Filip, stiže i bogomdani Vuk samouk, skupljač i priređivač pesničkog blaga i autor silnih knjiga. Ispod njegovog gunja niknu Branko i propeva vukovskim jezikom, otvarajući put i u evropske teme („Tuga i opomena”)i oblike (stanca, jamb 11/10).

Sve je to krunisano Daničićevim i Vukovim prevodom Biblije i Njegoševom poezijom i filozofijom. On je prvi u nizu od šestoro veličanstvenih, koji su iznad svega poetski mislioci i srpski patrioti: Laza Kostić. Jovan Dučić, Crnjanski, Desanka i Matija. Trojica su bili i diplomate.

Taj krug zatvara Matija Bećković, naš savremenik u 20. i 21. veku. Počeo je da peva pre pedesetak godina, da bi dosad objavio obiman umetnički opus koji ga je proslavio. Obišao je mnoge gradove i kontinente osvajajući ih dvema umetnostima – pisanom poezijom i živom reči.

Matija nas povremeno iznenadi novim i neobičnim temama i oblicima. Među njima je i pesma „Majka”, koja je izazvala nedoumice i pitanja kakav je to žanr i da li je red pisati o majci patrijarha Pavla.

Evo prve od pet strofoida sa ukupno 29 stihova (sa 4 stiha +7+10+5+3) bez interpunkcije:

Je li još živa

Ona vaša sestra

Kod koje ste odlazili

svake nedelje

Pitam Patrijarha Pavla

Na taj podsticaj pesničkog subjekta, patrijarh u monologu priča pripovedno-baladnu pesmu: Umrla je odavno/ Ali to mi nije sestra/ Nego sestra od tetke/ A tetka mi je majka/ Koja me podigla od kolevke/ Kad se preudala/ Ona što me rodila

Zatim u svom stilu menja mesto boravka: Sad ja mislim/ Kad promenim svetom/ Prvo ću videti tetku/ Koje sam se najviše uželeo

Ko uz razum, ima srce i dušu, čuće u stihovanim motivima šum unutrašnje melodije misli o sudbini deteta sa dve majke – preudate i tetke majke. To je iskazano arhaičnim stilom i objektivnim tonom, bez žalobne tonalnosti tragičnih balada. Reč je o malo poznatom žanru „pripovedne pesme” („pričalice” ili „baladične pesme”).

To se potvrđuje u trećem strofoidu, u kome pripovedač kaže da će u „carstvu nebeskome” biti dovoljno vremena da se vidi i porazgovara sa biblijskim ličnostima, a u četvrtom dodaje:

Videću i Svetog Savu

I Cara Kosovskoga

I druge svete

Iz roda našega

Koji su odbranili 

obraz božji

Poenta je u završnom tercetu:

Videću i majku

Ako Bog da

I ako me pozna

Sin je oprostio majci i želi da je vidi. Verujemo da će Bog omogućiti susret, ali ostaje dilema da li će ga majka poznati, osetiti i priznati.

Postavlja se pitanje kakvim je postupkom pesnik postigao objektivan ton pripovedača i time otklonio tragičnu tonalnost tradicionalnih balada. Učinio je to u prvom redu depatetizacijom teksta i promenom oblika stiha. Depatetizovan tekst izbegava figurativno slikanje i tragične smrtonosne događaje. Otišla je majka, ali se našla druga majka. Sin može biti tužan, kao i čitalac, ali je to bez baladne žalobnosti.

Osim toga pesnik je sinu dao tekst prilagođen jedinstvenom patrijarhu. Pesnik izvanredno poznaje njegove pisane i usmene besede, pa je kreirao uverljiv psihološki portret pripovedača. On ga je preslikao, tako da ga čitalac čuje i vidi kako pribrano i uzdržano govori, pa nam se čini da je pesnikov koautor.

Oblik primenjenog stiha takođe bitno otklanja patos. Umesto tradicionalne metričko-ritmičke strukture, ovde imamo slobodno ulančavanje uglavnom kratkih rečenica, retko sintagmi ili pojedinih reči. U ovom slučaju nalazimo uglavnom antikadence na kraju stiha (rast intonacije), a nekoliko kadenci na kraju strofoida (spuštanje intonacije).

Sve to doprinosi objektivnom pripovedanju, u kome se patrijarh istinski raduje običnim susretima u novom, promenjenom svetu, gde će ljudi najzad da budu ljudi.