Играћу Бетменовог слугу

Славни британски глумац, оскаровац Џереми Ајронс (1948), недавно је у Мароку, на 14. Маракеш фестивалу, из руку Летиције Касте примио „Златну звезду” за животно дело, уз све краљевске почасти и филм који садржи инсерте са свим његовим филмским улогама.

Добитник Оскара за улогу у филму „Укидање среће”, нарочито вољен због улога у филмовима „Мисија”, „Сванова љубав”, „Небеско краљевство” и „Украдена лепота”, „Кућа духова”, на сцени велелепног Конгресног центра у Маракешу изгледао је и говорио с отменошћу својственом британским лордовима. У ексклузивном разговору за „Политику”, који је вођен у андалузијској башти митског хотела „Мамунија”, осврнуо се и на своју „колевку”, традиционално британско позориште са Шекспировим комадима у којима је бриљирао и глумачки стасавао...

Ви, британски глумци, одрастали сте на Шекспиру и тако утицали, чак мењали оно што се у Америци зове студијски метод глуме, али шта је вама као глумцу донео Шекспир?

Шекспир је своје ликове начинио бесмртним, а у њих уграђивао бесконачну смрт. Као писац, он грли недоследност. Недоследност коју сви имамо у сопственим личностима. То његова дела чини посебно интересантним. Управо због те недоследности у личностима његових ликова могућ је толико велики број њихових различитих интерпретација. Што више играте Шекспира то дубље проналазите толико различитих и нових ствари. Захваљујући Шекспировим комадима и ја сам постао глумац.

Постоји ли заиста само један Шекспир или је било више „Шекспира”?

Мислим да то није ни важно, али део мене и даље понекад мисли да је заиста постојало много разлога да широм Оксфорда различити писци пишу оно што се одувек сматрало опусом Вилијама Шекспира. Дебата о томе да ли је постојао само један писац или је више писаца, мени личи на оно када двоје седну и распредају да ли ће сутра бити кишно или сунчано време. Заиста мислим да није важно ко је био Шекспир, поента је у томе да су комади, који се сматрају његовим, фантастични.

Једном сте рекли да нисте глумац били би сте Циганин чергар?

Да, али у смислу да сам желео да пронађем начин живота који би ми омогућио велику слободу кретања. Никада нисам волео да будем заглављен на једном месту. Ишао сам у веома комплексну школу која нас је припремала за озбиљне чиновничке службе попут војске, банкарства или индустрије. Нисам себе видео у томе, тражио сам дуго где бих се сместио и онда сам пронашао позориште, своју дневну собу у њему, тај његов специфичан мирис и атмосферу. Заволео сам чињеницу да радимо до поноћи и заволео сам људе у који у позоришту раде. И научио сам да будем глумац. А бити глумац подразумева и много кретања и много путовања. Дакле, има све оно што мени одговара.

Заволели сте и филм, захваљујући Питеру О’Тулу?

Да, у неку руку је тако, али је Питер О’Тул имао ту невероватну романтичну филмску политуру. Пре свега имао је те дивне плаве очи које, очигледно је, ја немам нити могу да изгледам тако лепо као Питер. Ха, Ха! Али, гледао сам Питера на платну и размишљао како је изванредно оно што он ради и како бих ја волео да то тако могу. Да донесем филм људима и дозволим им да сањаре! Слично је и с мојим узорима у позоришту – с Ралфом Ричардсоном кога сам обожавао.

А с Лоренсом Оливијеом?

Наравно, и с Лоренсом Оливијеом, али је глумачки посао када сам ја почињао био другачији него када је радио Лоренс Оливије. Он је годинама играо у чак 65 позоришних представа, јер је тада постојао велики број позоришта, а данас их нажалост више нема. Сада је бити само позоришни глумац много теже, а биће чини се још теже новим, младим генерацијама. Знам да је тако, јер видим свог сина како с тешкоћама започиње каријеру и како савладава Хамлета и Ромеа за само два месеца, дакле убрзаним ритмовима нашег времена. Глумачки посао може добро једино да се научи уколико га стално радиш, а позоришни бизнис се много променио. Посла је све мање.

Желели сте да будете и музичар?

Да. Музика је свуда. Она је део и моје шминке. Слушате неку песму или композицију и она вас одведе некуд у ничију земљу из које вам је после тешко да се вратите. Музика вам отвара нове перспективе, помаже да другачије размишљате. Наравно, моја музичка каријера није била богзна шта, али је музика увек уз мене и у мени.

Добили сте награду за животно дело, заједно с публиком сте видели инсерте из свих ваших филмова, али шта видите када се окренете уназад?

Видим себе како размишљам о томе да ли сам увек био исти, да ли сам био забринут, да ли бих неку сцену сада одиграо другачије...

Јесте ли икада размишљали о чешћем раду у неком британском независном филму?

Јесам, али када сам продуцента Џеремија Томаса једном питао зашто никада нисмо урадили британски независни филм, он ми је одговорио: „Зато што је то скупо”. Чудне су те филмске рачунице.

Џереми Ајронс и Дубравка Лакић у Маракешу (Фото Ањес Лерој)

Подржавате и мале, такозване независне филмове, гледаћемо вас зато ове године и у филму „Hig-Rise” у којем је Томас такође продуцент?

Да, Џереми Томас ме је позвао да својим учешћем подржим занимљивог и не много искусног филмског редитеља Бена Витлија, за филм за који Томас не мисли да ће имати много публике. Зато сам улогу у овом филму прихватио.

А улогу у новом „Бетмену” („Batman v Superman: Dawn of Justice”)?

Из очигледних разлога!

Због великог новца?

Наравно да је реч о филму великог буџета, али то није прави разлог. Прави је разлог што ће ми то омогућити да донесем нешто новца за мале, независне филмове. Иначе, овај нови наставак филма о суперхеројима има врло добар сценарио, редитељ Зак Снајдер је интересантан редитељ и мислим да ће ово бити велики филм који ће ми помоћи када будем хтео да радим у неком малом филму.

Бен Афлек ће бити Бетмен, Хенри Кавил Супермен, а ви?

Алфред! Играћу тог верног Бетменовог слугу и томе се необично радујем. Мој Алфред ће бити другачији. Он је веома компетентан човек, од оне врсте мушкараца којег би свака жена пожелела за мужа јер ради све по кући.

Прошла година је за вас била баш радна, снимили сте и филм „Трка” Стивена Хопкинса?

Мислим да ће овај филм доживети успех. Има сјајну причу, Стивен Џејмс игра славног Џесија Овенса који је освојио четири златне медаље на Олимпијади у Берлину 1936. и изазвао гнев нациста.

Да ли је истина да ћете ускоро снимати с италијанским редитељем Ђузепеом Торнатореом?

Да и биће то љубавна прича...

У којој ћете опет бити професор, као недавно у филму Биле Огуста „Ноћни воз за Лисабон”?

Ха, не. Бићу астрофизичар, а филм ће такође бити на енглеском језику.

Још више волите европске продукције од америчких?

Европски филм се још снима више ради уметности, а амерички ради новца. У Америци се више брину шта други мисле, како их виде, у чему ја не могу баш са уживањем да учествујем. У Европи је глумачка игра разнороднија, мени блискија.

Прошле године сте ми током разговора рекли да глумци нису ваши најбољи пријатељи, још је тако?

Имам пријатеље и међу глумцима, али се у свакодневном животу више дружим с људима који деле моју љубав према јахању и једрењу. То је сјајан свет и уживам у дружењу с њима.

Мароко и Маракеш за вас нису непознаница, у Мароку сте с Ридлијем Скотом снимили филм „Небеско краљевство”?

Мароко је дивна земља. Услови за снимање у Уарзазату и околини су били одлични и тај филм је велики филм. Волим Маракеш и његов филмски фестивал који је толико посвећен самим филмовима и њиховим ауторима и заиста сам почаствован што сам баш на овом фестивалу добио награду за животно дело.

А колико сте мароканских тепиха купили?

Ха, само два! Оно када сте ме јуче „ухватили” на базару, само сам преговарао о њиховој цени. Тек сам их данас купио. Ха, Ха!