Има ли спаса од скупог франка

Има ли спаса од скупог франка и решења за око 20.000 дужника за стамбене кредите којима је рата преко ноћи енормно увећана зато што су швајцарци одлучили да вештачки не одређују курс своје валуте? Да ли то решење зависи од политичке снаге дужника, односно потенцијалне економске штете која би могла да настане услед њиховог слома? У Србији, за сада, нема одговора на то питање.

Мађарска, на пример, у којој је велики број кредита био индексиран у швајцарској валути, више нема проблем с овим зајмовима, јер је влада Виктора Орбама дужницима омогућила да их претворе у форинте по нижем, повољнијем курсу. Ова конверзија у корист дужника није прошла без трошка по мађарску државу чија је централна банка пословним банкама исплатила девет милијарди евра. Колика је то сума јасно се види из податка да су укупне девизне резерве наше централне банке око 11 милијарди евра. Тај рачун у нашем случају не би био као у Мађарској, јер немамо као они толико зајмова у швајцарцима, око 1,1 милијарду франака, али би свакако био позамашан.

Терет швајцарца притиска и хрватску државу, а они ће проблем покушати да реше доношењем закона који ће већ ове седмице стићи у Сабор. И премијер Александар Вучић најавио је јуче да ће влада у разговору са банкама и Народном банком покушати да пронађе некакво решење за проблем који је настао због раста франка.

Вучић је новинарима у влади рекао да је у поређењу са другим земљама у окружењу, мали број грађана у Србији задужен у тој валути, али да ће се влада трудити да пронађе решење у разговору са банкама и НБС како би се „некако помогло грађанима Србије”. „То мора да покаже нашу бригу и да помогнемо грађанима и у ситуацији када нешто од нас није зависило и када нема наше кривице”, рекао је Вучић додајући да влада не сноси никакву одговорност за однос евра и франка.

Да је задуживање у швајцарској валути било ризично није непознато. Гувернер Народне банке Радован Јелашић је 2007. године упозоравао да је кретање валута непредвидиво, а да нижа камата, какву је тада носио франак, не значи мањи, већ напротив већи ризик. Ако је нешто при задуживању јевтиније, ризик при враћању је већи, упозорио је он тада.

На подсећање о Јелашићевом упозорењу редовно уследи контрапитање – па зашто није забранио такво задуживање. Једноставно, у том тренутку задуживање у францима било је знатно повољније, па би га оптужили да људима не дозвољава да се јевтиније задуже, да је лобиста банака, јер их тера да се задуже по скупљим условима. Речју, кандидат за вешала на Теразијама.

Супротно њему, Милан Париводић, тадашњи министар за економске односе са иностранством, тврдио је да нема опасности да ће стамбени кредит у швајцарцима бити неповољан, јер ће франак у односу на евро бити стабилан.

Откуд дужници у Србији у живом блату швајцарца?

Код нас, напросто, стамбених кредита у динарима, што ће рећи оних дугорочних на 20-30 година, нема зато што би у условима наше слабе економије била потребна кристална кугла да би се знала цена задуживања на тако дуг рок. Код нас, иако постоји теоретска могућност, банке нису одобриле ниједан стамбени кредит индексиран у динарима. Отуда свако позивање да се зајам у швајцарцима претвори у динарски постаје бесмислен. Стамбени кредит код нас могуће је добити само ако је индексиран у јакој, страној валути попут евра и раније швајцарца.

Подсећања ради, Дејан Шошкић када је био на челу Народне банке укинуо је могућност да се кредити везују за швајцарац.

Бежање из швајцарца у евро сада је, због односа ових валута, неисплативо, а могуће је само уколико пословне банке дужницима омогуће да зајам конвертују по повољнијем курсу од тржишног. Тако нешто било је у игри 2012. године када су на препоруку НБС пословне банке дале дужницима такву опцију, међутим, само мали број дужника је „побегао” у евро.

Они тврде да су им пратећи трошкови те конверзије били високи, односно што су им се осигурање, подаци о непокретности и слично, рачунали као да узимају нови зајам. Други разлог је што чекају да франак ослаби и да се врати на паритет који је према евру важио у време кад су се задуживали. У случају да франак ослаби они би остали у евро кредиту, јер бежања ка јевтинијем франку више не би било.

Проблем с швајцарцем настао је у лето 2011. године када је светски капитал због кризе побегао у ову сигурну валуту. Истини за вољу, држава дужнике, за ово време, није препустила саме себи. Народна банка им је омогућила да у три године зајам плаћају по повољнијем курсу, а разлику исплате после тог рока опет на три године.

Шта сада преостаје дужницима? Да чекају да се светска привреда опорави, да капитал изађе из швајцарца или да Народна банка у сарадњи с пословним банкама нађе неко слично за њих повољно решење. Или да влада, опет из политичких и економских разлога понуди неко сасвим треће. Питање је само ко ће то да плати.