Пас и спас

Није то слика Новака Ђоковића са пехаром гренд-слем турнира. Нити сторија о посети премијера неке од велесила нашој земљи. Ни видео-запис о најдужем реду за позоришне карте у Европи. Али јесте једна од оних прича због које смо као народ, макар само у својим очима, барем за педаљ виши.

Пас који је у Кумодрашкој улици на Вождовцу упао у шахт без поклопца, после осам дана избављен је из лавиринта подземних цеви, у које се у очају завлачио, тражећи излаз. Цвилење немоћне куце прва је чула Виолета Благојевић која ради у близини. Она му је свакодневно спуштала храну и воду. Покренула је акцију спасавања у којој су данима били ангажовани грађани, алпинисти, чланови Горске службе, радници „Ветерине”, шаптач псима Дејан Милетић, комунална полиција… На крају је из јавног предузећа „Београдске електране” послат ровокопач. Машина је ископала кратер кроз који је пас нашао пут до спасења.

На ову вест, пулс јавности, мерен на друштвеним мрежама и информативним порталима, убрзао се до усхићења. „Браво”, „Свака част”, „Супер, као у Америци”, „Хвала добрим људима”… На сајту „Политике”, неко ко се представио „Редован читалац старији” оставио је запис: „Ја мислим да је ово била акција спасавања људских душа и осећања, а не само једног београдског куцова… Али када ће да се види нека слична акција о спасавању оних несрећних људи што их неправедно зовемо клошарима? Шта ли је са њиховим душама”?

Звече ове речи попут кључева за разумевање вождовачке алегорије. О животу који се стропоштао на дно рупе, у сплет путева који не воде никуд. О животу коме су једина нада нечије брижне очи, одлучне да и друге покрену на добро. Алегорија о мраку и страху у коме живот није остављен и заборављен. Људи су псу помогли да пронађе пут из клопке подземља, а пас је људима помогао да пронађу своју душу.

Зато су осам дана над окном у Кумодрашкој улици истинска прича о искупљењу свих што убрзају корак кад чују цвилење немоћног. И ваља нам ту причу понављати и памтити, јер су неки од нас, неки међу нама, учинили да је сви будемо достојни. Да желимо и да се надамо да ће нас по тој причи, добронамерни препознавати. Да за онај педаљ будемо виши, не само у својим очима.

Можда сторија из улице чије је име странцу тешко изговорити није у телевизијском формату атрактивна попут слике дрона над наелектрисаним фудбалским пољем. Али нема тог водитеља информативне емисије, на било ком језику, који је не би најавио са осмехом.

Belgrade, Serbia.

Belgrade, Serbie.

Белград, Сербия.

Belgrad, Serbien.

Идемо, педаљ по педаљ, увис.