Pas i spas

Nije to slika Novaka Đokovića sa peharom grend-slem turnira. Niti storija o poseti premijera neke od velesila našoj zemlji. Ni video-zapis o najdužem redu za pozorišne karte u Evropi. Ali jeste jedna od onih priča zbog koje smo kao narod, makar samo u svojim očima, barem za pedalj viši.

Pas koji je u Kumodraškoj ulici na Voždovcu upao u šaht bez poklopca, posle osam dana izbavljen je iz lavirinta podzemnih cevi, u koje se u očaju zavlačio, tražeći izlaz. Cvilenje nemoćne kuce prva je čula Violeta Blagojević koja radi u blizini. Ona mu je svakodnevno spuštala hranu i vodu. Pokrenula je akciju spasavanja u kojoj su danima bili angažovani građani, alpinisti, članovi Gorske službe, radnici „Veterine”, šaptač psima Dejan Miletić, komunalna policija… Na kraju je iz javnog preduzeća „Beogradske elektrane” poslat rovokopač. Mašina je iskopala krater kroz koji je pas našao put do spasenja.

Na ovu vest, puls javnosti, meren na društvenim mrežama i informativnim portalima, ubrzao se do ushićenja. „Bravo”, „Svaka čast”, „Super, kao u Americi”, „Hvala dobrim ljudima”… Na sajtu „Politike”, neko ko se predstavio „Redovan čitalac stariji” ostavio je zapis: „Ja mislim da je ovo bila akcija spasavanja ljudskih duša i osećanja, a ne samo jednog beogradskog kucova… Ali kada će da se vidi neka slična akcija o spasavanju onih nesrećnih ljudi što ih nepravedno zovemo klošarima? Šta li je sa njihovim dušama”?

Zveče ove reči poput ključeva za razumevanje voždovačke alegorije. O životu koji se stropoštao na dno rupe, u splet puteva koji ne vode nikud. O životu kome su jedina nada nečije brižne oči, odlučne da i druge pokrenu na dobro. Alegorija o mraku i strahu u kome život nije ostavljen i zaboravljen. Ljudi su psu pomogli da pronađe put iz klopke podzemlja, a pas je ljudima pomogao da pronađu svoju dušu.

Zato su osam dana nad oknom u Kumodraškoj ulici istinska priča o iskupljenju svih što ubrzaju korak kad čuju cvilenje nemoćnog. I valja nam tu priču ponavljati i pamtiti, jer su neki od nas, neki među nama, učinili da je svi budemo dostojni. Da želimo i da se nadamo da će nas po toj priči, dobronamerni prepoznavati. Da za onaj pedalj budemo viši, ne samo u svojim očima.

Možda storija iz ulice čije je ime strancu teško izgovoriti nije u televizijskom formatu atraktivna poput slike drona nad naelektrisanim fudbalskim poljem. Ali nema tog voditelja informativne emisije, na bilo kom jeziku, koji je ne bi najavio sa osmehom.

Belgrade, Serbia.

Belgrade, Serbie.

Belgrad, Serbiя.

Belgrad, Serbien.

Idemo, pedalj po pedalj, uvis.