Друго извињење Танјуга

Пометња коју је у четвртак изазвала информација коју је емитовала државна агенција Танјуг могла би да послужи као практична лекција студентима новинарства. Показала је како једна делимично погрешна или непрецизна вест може да утиче на политичке односе у атмосфери оштре супротстављености политичких актера, када се једва чека повод за напад на политичког ривала и његово омаловажавање.

Реч је Танјуговој вести да је Комитет за друштвена права Савета Европе оценио да је само једна трећина одредби српског закона о раду у складу са Европском друштвеном повељом, којом се утврђују минимална социјална права. Каква „набачена лопта” из Стразбура за опозициону Демократску странку која је била против овог закона, поноса владе Александра Вучића и ресорног министра Вулина! Не пропуштајући прилику да поентира, лидер ДС-а Бојан Пајтић је, уз закључак да „извештај Савета Европе показује у којој мери су премијер и влада својим незнањем нанели штету запосленима”, позвао владу и Вучића да закон, усвојен у јулу прошле године, ставе ван снаге.

И док су се новинске редакције припремале да извештај Савета Европе додатно обраде, стиже Танјугова исправка – реч је о старом, претходном закону о раду. Каква прилика за власт да узврати ударац Пајтићу – и то нокаутом! Ха, све што је Пајтић рекао, рекао је заправо о „свом” закону из 2009, славодобитно је обзнањивао министар Вулин на неколико телевизија са националном фреквенцијом.

Новинари су, опет, све посматрали из свог угла: зар опет грешка Танјуга?! Па једва је прошло десет дана откада је овај угледни медиј објавио вест о напретку Србије за девет места на „најновијој” листи „Репортера без граница” о стању медијских слобода у 180 држава, коју су пренели сви остали медији, а био је у питању извештај за 2013, који је у Србији већ објављен почетком 2014. године.

Ту би прича могла да се заврши уз, евентуално, подсећање и новинара и политичара на ону стару мудрост: три пута мери, једном сеци. Али не и кад живите у земљи у којој се политичка култура помиње најчешће у оценама да је нема и у којој се партијска „правоверност” доказује тако што ће се са политичким противником заратити „на крв и нож”, а политички дијалог обилује оптужбама за неспособност, незнање, превару, мржњу, пљачку, издају... Наравно, уз селективно коришћење чињеница.

И тако је спор поводом Закона о раду настављен. Напредњаци не пропуштају прилику за нови покушај да скину Пајтића са врха војвођанске власти, а њему то не мора обавезно да шкоди. Ето му новог детаља кад 4. фебруара пред европским социјалдемократама, другој по снази групацији у Европском парламенту, буде говорио о приликама у Србији. А ко је крив за Закон о раду? Па Коштуница, изгледа. Донет је 2005, а све после тога су биле измене и допуне.