Хамза не опрашта

Ако је неко и имао дилему о дубини и снази корена које је вехабизам пустио у Босни и Херцеговини од суботе је – нема. Не само због тога што се на протестном скупу, одржаном у Зеници под називом „Халали нам, Хамза”, окупило око три хиљаде људи – међу којима је био и велики број младих, па и деце – него и због порука које су са њега упућене.

Протест је организован због одлуке надлежних органа у БиХ да Имаду алХуснију, познатијем под ратним именом Абу Хамза и другим муџахединима одузму држављанства и да их, због тога што је оцењено да су претња за безбедност земље, протерају из БиХ.

Један од говорника, хафиз (онај који Куран зна напамет) Билал Боснић је, без иједне ограде, казао „ислам је наша виза за будућност”. Тиме је, у ствари, поручио да исламисти нису спремни на дијалог са остатком света и да је за њих светски поредак прихватљив само ако се све у друштву заснива на правилима ислама.

На скупу у Зеници, највећем после прошлогодишњег окупљања вехабија на сахрани Јусуфа Барчића у околини Тузле, чули су се и позиви Бошњакињама да „рађају и одгајају нове Хамзе, Анваре елШабане...” као да је реч о добитницима Нобелове награде а не о међународним терористима за којима су трагале полиције многих европских држава.

Да процене надлежних органа нису без основа, потврдио је управо Абу Хамза, рекавши да он и његова деца, а има их шесторо, неће „имати халала” – опроста – за оне који га протерују из БиХ. Јер, он и његова деца, као и остали муџахедини којима је одузето држављанство, наводно нису учинили ништа лоше. Они су се само борили „на Алаховом путу” и „притекли у помоћ бошњачком народу”.

До одузимања држављанства бившим муџахединима у БиХ дошло је под притиском западноевропских земаља и, посебно, Америке. Притисци су појачани после низа открића да су муџахедини, који су својевремено ратовали у БиХ, повезани са низом терористичких напада – од Њујорка и Вашингтона до Мадрида, и откривања групе Мирсада Бекташевића, познатијег као „Максимус”, која је у Сарајеву припремала напад на дипломатска представништва земаља које имају војнике у Ираку.

Како су муџахедини дошли у БиХ, одавно је познато. Стизали су по наређењу Осаме бин Ладена, вође најмоћније терористичке организације на свету Ал Каиде. Долазили су преко западноевропских држава у Хрватску, а одатле су са, углавном, легитимацијама хуманитарних радника, улазили у БиХ. Све је то рађено са сазнањем и уз благослов Америке. Уосталом, то је потврдио и некадашњи специјални изасланик америчког председника за Балкан Ричард Холбрук, рекавши да је то „био пакт са ђаволом”, али и једини начин да се помогне „изолованим Бошњацима”.

Американци су одиграли кључну улогу и у кршењу одредбе Дејтонског споразума, по којој су сви страни војници морали да напусте БиХ у року од тридесет дана од дана потписивања мировног уговора. Упркос томе, муџахедини су остали, јер је према речима некадашњег шефа Мисије Уједињених нација у БиХ, америчког генерала Жака Пола Клајна, тако одлучено „на међународном нивоу”, јер је процењено да је „безбедније за цео свет да их задржимо у БиХ, јер знамо где су.”

Због чега сада западне силе инсистирају на протеривању муџахедина из БиХ? Вреди ли се надати одговору на ово питање.