Са сваком представом несвесно ризикујем

Андраш Урбан, награђивани редитељ са севера земље, на сцени Битеф театра у Београду ради представу „Кратка прича о антихристу”, по делу Владимира Соловјева „Три разговора”. Премијера је у недељу увече, 25. јануара у 20 часова. Драматург је Јелена Богавац, композитор Ирена Поповић, Анико Киш, сарадник на сценском покрету.

У глумачкој екипи су Марта Береш, Ана Марковић, Данијела Петковић и Сузана Лукић. Ту су и музичари Данило Тирнанић ( бубњеви), Иван Мирковић (хармоника), Никола Драговић (виолина).

Андраш Урбан је прошлогодишњи, 37. лауреат „Политикине” награде за најбољу режију на Битефу, а награђен је једногласном одлуком жирија за режију представе „Неопланта”, у продукцији Новосадског позоришта.

Соловјев је тврдио да ће религије ујединити антихрист, онај којег Свети Павле назива „човеком безакоња”. Којом сценском формом ћете прочитати ово дело будући да никада нисте сматрали да је представа само резултат драмског текста ?

И даље радим у интерактивном односу са глумцима. Јако је битно како они доживљавају, преживљавају одређене теме и моменте, и ту комуникацију са собом. Оно што је битно, то није драмска форма. Повремено сам чуо да је форма или језик којом се бавим: ретро-форма. Онда се упитам да ли се и оно што се дешава 150 година у позориштима које се представља као савремени театар сматра ретро-формом. Мислим да су се најбоље представе рађале у задњој четвртини 20. века, а та достигнућа нису за бацање јер се употребљавају и данас. Покушавам да се атрикулишем у позоришту тако да не износим тезе, нити се бавим њиховим рушењем. Прича о антихристу, свакако је и прича и о Христу. Није та двополност у ствари истина, већ целокупни уметнички садржај, односно, сложена форма коју доживљавамо интелектуално, емотивно, и интуитивно. О тим нивоима мора да се води рачуна. Они се допуњују и стварају целину коју ми и не морамо стално, рационално да претапамо у одређене речи. Мислим да је најбитније ономе чиме се бавим, то присуство разлике значења и који генеришу посебан смисао, односно, идеју.

Владимир Соловјев је био јако усамљен, мало схваћен и врло касно признат. Страхујете ли можда и ви за исход своје најновије представе?

Не. Али бавећи се том темом обузме вас одређена депресија. Човек постане сам, мисли о основним, елементарним проблемима. После извесног времена осетио сам да ме је сустигла одређена врста депресије. Ипак, схватио сам да је то ваљда природно ако се бавите оваквим садржајима. Али, и да се треба изборити са тим моментима. Велики сам оптимиста када је ова представа у питању!

Радите отворене, провокативне театарске форме. Аутентичност је увек била рискантна ствар. Ви очигледно волите да ризикујете. Зашто?

Несвесно улазим у ризик. Не бавим се тиме нити је ово последица жеље за успехом. Ризик је заправо моменат који је у ствари као улог, односно улагање у нешто. Представе које немају своје ризике не знате коме су и чему намењене. Постоје само да би задовољиле неку културно-снобовску малограђанску потребу одласка у позориште. Но, и то није за потцењивање. Надам се да свака моја представа и процес имају одређени ризику. Мислим да је то добро. То је подстрек да човек остане свеж, да се бори са мислима, идејама, да преваспитава себе. Да није добро само говорити себи колико смо савршени и феноменални. У неким срединама примећујете да је тако, али то највероватније доприноси осредњости.

За вас је позориште поезија стварности. У вашим представама нема редитељског понављања. Одакле црпите толику и такву креативну енергију?

Не знам да ли је то тако. Чуо сам и обрнуте констатације, мада мислим да се не може рећи за моје представе да се понављам. Мени је свака представа као нова борба на нов начин. Свакој представи се испочетка предајем. Значи на та питања, која ми се јављају док радим одређену представу, са својим мукама покушавам изнова и изнова да одговорим. Мислим да је то тај пут којим човек хода.

Важите за редитеља-путника. Колико је тешко живети на точковима?

Никада нисам мислио да ћу постати путујући редитељ како је то једном рекао, професор Бора Драшковић. У последње време се појавила та потреба како се не бих затворио у мали круг људи у Суботици, али то има два аспекта. Прво, мислим да је добро комуницирати са разним људима будући да увек радим представе у којима је битна комуникација. Али то треба усаглашавати и са мојим радом у Суботици. Присутан сам у свом позоришту у сваком тренутку, настављамо тамо тај посао. Све се усагласи када се човек избори са тим моментима да није сигуран где се пробудио. Радујем се ипак, што ћу у скорије време бити присутан у различитим срединама. Није истина да амбијент не утиче на вас. Поставља питања и ви одговарате. Па тиме се и одређујете…

Тврдите да имате сопствени европски идентитет. У Србији сте Мађар, у Мађарској Србин. Колико вам то намеће осећај да нигде нисте кући?

То има лепих момената, када сте на оба места кући. Можда не би требало да се изјашњавам. Доста радим у Србији, у ствари никада и нисам радио у Мађарској, ако изузмем режије у независним продукцијама у Сегедину. У неку руку сам српски редитељ. Не би требало да говорим о мојој дискриминисаности овде, али можда бих и могао. Нека припадност националном свакако постоји. Моја изјашњавања повремено имају неки протестни моменат као разлог. Али тај статус и кући сте и нисте и свуда сте кући и нигде нисте кући, ипак даје моменат надгледања одређених ствари. То и није лоше јер можете мало слободније, самим тим, и критичније да посматрате одређену стварност. Али због тога вам се повремено и оштрије суди.

Борка Г. Требјешанин