Жигосање генерала

Јуче је Хашки трибунал потврдио доживотну пресуду двојици високих официра Војске Републике Српске због геноцида у Сребреници. Трибунал је тако исписао странице нове историје, имајући у виду да је реч о првим коначним пресудама овог суда за злочин геноцида. За овако озбиљну одлуку свакако су били потребни више него чврсти докази.

У једној другој ситуацији, оптужби Фонда за хуманитарно право против начелника Генералштаба Љубише Диковића у случају „Рудница”, видели смо конференцију за медије и публикацију ФХП-а, али још не и доказе. Тужилаштво за ратне злочине (ТРЗ) још пре три године одбацило је као неосноване сумње у Диковића, који је у време рата на Косову командовао 37. моторизованом бригадом, потврдивши при том да се против генерала не води никакав поступак.

Али, поступак се ипак води у овом случају – по Диковићевој приватној тужби против ФХП-а и његове тадашње директорке Наташе Кандић. И, ако је веровати Диковићевом адвокату, најновији досије „Рудница” представља припрему ФХП-а за следеће рочиште, које је предвиђено за 18. фебруар. Критичари сумњају и да је конференција ФХП-а намерно заказана само дан пре „сигурне” пресуде српским официрима у Хагу.

Садашња директорка ФХП-а Сандра Орловић одбацује све ове оптужбе, али препознаје да је иза генерала Диковића стала цела држава, док је опозиција врло уздржана, па је зато „неозбиљно или чак смешно оптуживати Фонд да врши утицај на суд са једном публикацијом која садржи документе издате од стране државних органа Србије”.

Орловићева оптужује и новинаре да нису прочитали досије ФХП-а, већ се само „баве изјавама политичара и интерпретацијом изјава представника ФХП-а, а нико не анализира досијеа ФХП-а”. Може да зачуди зашто онда ФХП, ако већ има негативно мишљење о новинарима, своја сазнања о злочинима износи на конференцијама за штампу, а не у Тужилаштву за ратне злочине.

Директорка ФХП-а тврди да овогодишњи досије има неке новине у поређењу оним из 2012. године – то је одговорност припадника 37. бригаде за злочин у селу Резала 5. априла 1999. године. Орловићева пита и Тужилаштво за ратне злочине зашто још није „кренуло трагом злочина”, ако су још 2013. почела ископавања у Рудници, и зашто ТРЗ чека ФХП да прикупи документа која су 90 одсто јавно доступна.

Док траје ово препуцавање између ФХП-а и ТРЗ-а, генералу Диковићу може да се деси оно што доживљава велики број новинара жигосаних у случају „Медији” – које већ шест година „процесуира” ТРЗ. Нити је против њих подигнута оптужница, нити је скинута љага са њиховог имена. Колико година треба да прође у случају Диковића да би он имао право да буде миран? Да ли сме да захтева да против њега буду изнесени докази и покренут процес, или да на случај буде коначно стављена тачка?