Свевремени Молијер

Нови Сад – Једно од најзначајнијих и најинтригантнијих дела великог француског и светског класика Жан-Батиста Поклена Молијера, представа „Тартиф”, премијерно се игра вечерас, у 19.30 часова, на сцени „Пера Добриновић” Српског народног позоришта. Молијерових дела на сцени СНП-а није било више деценија, а први пут је игран у Српском народном позоришту, у старој згради, још давне 1946. године. Шта је данас, после четири века од настанка овог занимљивог дела и времена његовог аутора који је „Тартифа” пригодно написао за једну од бројних свечаности на двору краља Луја Четрнаестог, познатог и као Краљ Сунце, ауторе представе инспирисало да га ставе на репертоар?

Са редитељем Душаном Петровићем и протагонистима главних рола Мирјаном Гардиновачки, Душаном Јакишићем, Јованом Стипић, Страхињом Бојовићем, Јованом Мишковић, Ненадом Пећинаром разговарали смо и у току првих, читајућих проба „Тартифа”, још у новембру прошле године, када су припреме започеле, и сада, пред генералну пробу уочи данашње премијере. 

– Молијер се у „Тартифу” бави темом и причом која ми се чини изузетно актуелном и провокативном и у наше време – каже Петровић, коме је ово шеста режија у СНП-у где ради и као директор Драме. – То је, иначе, изузетно дело у историји драмске литературе, својевремено и забрањивано и нападано од стране клера, и тек уз аутоцензуру и прераду самог аутора доживело је своје сценско извођење. Постоји теорија да је играње „Тартифа” заправо и коштало главе самог Молијера, да га је зато и отровало „братство лицемера”, а то је такође нешто што ме је овде привукло – могућност да направим представу о лицемерју у нашем времену!

У Молијеровом тексту један лицемер улази у породицу моћних људи који су се обогатили на сумњив начин, раде са обе стране закона, нису ни много фини, ни грађани у позитивном смислу те речи, а односи у породици су изузетно поремећени. 

– О томе пише и Молијер, али ми то извлачимо у први план, јер реч је о људима који истовремено шурују и са краљем, и са непријатељима режима. Оргон је човек који се обогатио преко ноћи, а онда хоће да се очисти од грехова и постане верник и да уведе нови начин живота у свој породицу, жели ред јер је породица огрезла у пороцима.... Он покушава да преко Тартифа себи сагради цркву, у фигуративном смислу, а данас је пуно таквих... – прича Петровић. 

– У личности Тартифа на том путу где покушава да се окористи јавља се и једна добра страна: он се искрено заљубљује, али пошто не добија одговор на своју љубав, одлучује се да узме новац и оде... – каже нам Ненад Пећинар, глумац у роли Тартифа, који иначе дубоко верује у то да његов лик „није изгубио веру у љубав, иако касније показује грамзивост”.

И док смо са глумцима разговарали о њиховим ролама у представи, уз пуно смеха и паралела са неким актуелним ликовима из нашег савременог друштвеног живота, глумац Душан Јакишић, у роли моћног Оргона, додаје да „Тартиф ипак излази из ове моћне породице као пиштољ го, а моћни грађанин остаје и са кућом, и са парама, и са женом...”.

Глумица Јована Стипић, у улози Елмире, истиче да су „сви односи у тој кући из рачуна, осим те исказане љубави Тартифа.”

– Елмира је удата за Оргона из рачуна – добила је кућу, статус, кола на лизинг... – каже Јована, и сви на проби прсну у смех. – Тај „брачни склад” је само накратко пореметио Тартиф који се у Елмиру искрено заљубљује...

Последњу сцену у представи, коју је Молијер иначе накнадно дописао у славу Луја Четрнаестог и која је била услов да комад уопште угледа светлост дана, редитељ Душан Петровић завршио је непосредно пред прву генералну пробу, пре неколико дана.

– Она одскаче од садржаја, али смо дошли до занимљивог театарског решења. Пошто је цела представа свевремена, последњу сцену смо поставили у савременом духу, инспирисани хипхоп и реп музиком. Порука? Чини ми се да је Молијер био ироничан када је у тој накнадној сцени написао да је у Француској све дивно јер има владара који све види, све зна, и доноси светлост! Овом сценом враћамо причу у наше време – каже Петровић, а публику у тој сцени очекују и ликови из некада популарне новосадске групе „Atheist Rap”.

Драматург представе је Светислав Јованов, композитор Ирена Поповић, сценограф Марија Калабић, а костимограф Драгица Лаушевић.